Уторак, 04.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Могу ли да се обједине веронаука и грађанско васпитање

Ускршња декорација, радови ученика ОШ "Цана Марјановић" у Сопоту (Фото Н. Марјановић)

Пријатеља и потоњег кума с којим je потписник ове приче друговао од првог разреда основне школе, баба је кришом и изокола водила на часове веронауке у неку удаљену цркву. Шта је учио, нико од његових исписника није знао. А зашто се баба крила правећи циркус, а од свог унука у најмању руку уротника, знала је само она. Тачно је да верске слободе у то доба нису цветале, и да исповедање вере није било препоручљиво, мада није било ни експлицитно забрањено! Свеједно, још живи мит или предрасуда, о „оним безбожним временима”. Беше то почетком шездесетих година прошлог века.

Посттитовско доба, с буђењем илузија о демократији, а подстицаних разним национализмима, вратили су нам у школске клупе широм бивше Југославије катихизис, па је несувисло, квазисоциолошко учење да је вера једна од најважнијих одредница нације (што важи једино кад је реч о браћи Јеврејима и јудаизму) засејана на иначе плодно, а додатно „нађубрено” тле. Тако се догодило да су Хамзи, из неке изгубљене босанске забити, постали дражи и ближи авганистански Патани, сахарски Туарези или конгоански муслимани племена Тив, него комшије и земљаци Срето и Јуре. И обратно.

Пут посут трњем

Је ли то била грешка? Очито! Јер, ниједна државица настала распадом некада заједничке домовине није „национално чиста”… мада су се многе својски трудиле да то постану („проблеми с држављанством” у Словенији, „редарствене акције” у Хрватској, свођење већинских Срба на националну мањину у Црној Гори, два ентитeта у Босни и Херцеговини, или етничко чишћење неалбанаца на Косову, које би тек да постане држава), па у свакој од њих има преживелих поданика који припадају неком другом национу и друкчијој конфесији или деноминацији. Ипак, свака од тих нових творевина прокламовала је по осамостаљењу идеју да је „држава свих својих грађана, а не нације”, вероватно зато што се једино тако може до нешто просвећеније Европе.

Али, постоји и оно универзално начело које вели да су вера и њено исповедање у области појединачних, личних слобода, лична ствар сваког појединца, као партијска припадност, или сексуално опредељење, на пример. Због тога се намеће питање – да ли је увођење веронауке у наставни програм основног образовања нечију вероисповест преметнуло у „јавно добро”?

Можда је баба оног кума с почетка ове приче тада кришом поставила својеврстан еталон грађанског односа према тој дисциплини? Јер то је заиста лична ствар, и близак однос с Оним Горе.

Оченаш и Здравомарија

Осим што нам се деца деле на лепу и лепушкасту, бистру и глупу, послушну и несташну, вредну и лењу, развијену и неухрањену, имућну и сироту… школским програмом смо их поделили и на вернике и атеисте, а додатно и међуконфесионално. Тешко је замислити некакву хипотетичку ситуацију да у одељењу од тридесетак ученика има подједнак број оних који припадају најстаријим и највећим монотеистичким конфесијама и њиховим деноминацијама (дакле Јевреја, православних, католика и муслимана) и час катихизиса. Да ли им предавања истовремeно држе рабин, прота, велечасни и хоџа, или се то одвија одвојено, у неколико слободних учионица? И шта ће, несрећни, ако се у одељењу затекао и неки мали будиста? Иако су и држава и министарство просвете били уверени да чине исправну ствар, живот је, ипак, друкчији. Заправо, ближе је истини да је Србија, која је по Уставу секуларног устројства, себи на плећа натоварила претешко бреме и додатну главобољу, уз неколико хиљада наставника веронауке који платицу примају из ионако танког буџета.

Погрешно би било помислити да је овај текст пледоаје за укидање веронауке! Напротив. Пожељна је, па чак и неопходна у држави која се дичи мултиетничношћу и следственом мултиконфесионалношћу. Али, не на овај и овакав начин. Па, зар ником није пало на памет да су увођењем „квота” – по којима у одељењу мора бити бар петоро деце одређене конфесије како би им се организовала настава веронауке – мали Јевреји дискриминисани, па су сви листом упућени на грађанско васпитање, други „изборни предмет”?

Једно од решења могло би да буде спајање два изборна у један обавезан предмет екуменске толеранције (на пример час историје религија) на којем би се учило више о свим (осталим) црквама. Тако би се порушиле и баријере саздане од незнања и неразумевања које нам висе над главом ваљда одувек, од шизматичког раскола сестринских хришћанских цркава, прогона Јевреја који се завршио Холокаустом, крвавог продора ислама на Балкан и капија Европе, или реформације, односно доцнијег јављања разних секти унутар католичке деноминације (један од светлих примера екуменске толеранције можда је поступак Мустафе Јусуфспахића, Дорћолца по рођењу, муслимана по вери, некада имама београдске Бајракли џамиј по функцији, који је данас амбасадор Србије, који већ годинама СМС-ом, честита Божић и Васкрс својим пријатељима и комшијама).

Катихизис би, без предрасуда, требало препустити свештеницима, разним верским организацијама, или већ постојећим верским школама које, ма шта се о њима мислило, постоје готово при сваком већем храму великих цркава, и не само у циљу „допунске наставе”. Они и за то примају плату, то им је у опису посла који обављају свако за свог Преузвишеног Послодавца, ма како га звали и како му се обраћали.

У дворишту београдске Бајракли, као и новопазарске Алтун-алем џамије (а ваљда и у свим другим) још од почетка шеснаестог века постоје и мектеби, ниже верске школе, јер је исламски катихизис особен по томе што се изучава на арапском, језику Кур’ана, па се зато с верским просвећивањем почиње од најраније младости. Слична школа постоји и у јединој београдској синагоги Бет Израел... Можда је то пут који би требало следити?

О овој, по многима јеретичкој идеји, потражени су саговорници међу онима који се тиме баве професионално. Испоставиће се – узалуд. Јер, ако би подржали идеју обједињавања веронауке и грађанског васпитања, сами себи би одсекли грану за коју се грчевито држе.

Заборављена мудрост

На београдском Факултету политичких наука годинама се изучава предмет политикологија религије који је установио професор др Мирољуб Јевтић. Па иако је деловало као новотарија, сличан предмет назван историја цивилизације постојао је од оснивања факултета, крајем шездесетих година, иако се за њега шапатом причало да је то само – „висока партијска школа за кадрове”. У то доба дипломирани политиколози нису предавали катихизис, али су бар знали о чему је реч.

 

 

Коментари11
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Branko NS
религија је одувек била неодвојива од политике и управо је успех политикологије религије, што је највећи продор једне друштвене науке са Балкана у свет, после старогрчке филозофије, типичан пример за то....
Учитељица
Деци је веронаука (и грађанско) у школи оптерећење. Православни родитељи (и сви други родитељи верници) треба да воде своју децу у цркву. Ни веронауци ни грађанском није место у школи. Родитељи васпитавају децу у складу са својим верским уверењима. То не треба школи натурати.
Учитељица
Катихета СПЦ Не треба да се угледамо на туђе образовне системе. По угледу на друге избацили смо оцене из првог основне, избацили смо неке наст. предмете или делове предмета, поједноставили градиво, додали смо инклузију и веронауку и грађанско... Ево шта смо направили! Уништили смо нешто добро, а све по угледу на "цивилизоване". Тонемо и даље, а докле ћемо — не знамо...
Катихета СПЦ
@Учитељица Веронауци јесте место у школи, као и у целом цивилизованом свету. Грађанском није, јер се не може поредити са егзистенцијалном и духовно-културном важношћу веронауке.
Владимир Кнежевић
"Могу ли да се обједине веронаука и грађанско васпитање"? Да л' спуштати орла са висина, па да шета с' кокошкама? Да ли пити воду са извора ил' ону пред ушћем? Злато топи и претапај, остаће злато, а "грађанско васпитање" завршиће на истом "месту" где и марксизам и лењинизам...
Mima
Верска настава у оквиру школе је итекако потребна. Православни родитељи не би имали воље и дисциплине да децу воде на веронауку при цркви, и већина би их остала ускраћена за основна знања. Деца веома воле веронауку у школи и не треба им је ускраћивати.
Jelena
Ministarstvo prosvete je duzno da obavesti javnost o problemu koji su verske zajednice naznacile jer roditelji imaju pravo da znaju koje skole uskracuju deci zakonsko pravo na versku nastavu. Neverovatno je da veroucitelji 20 godina rade honorarno, pa su tako u diskriminisanom polozaju u odnosu na ostale nastavnike. Verske zajednice su ranije trebale obavestiti javnost o ovima problemima jer ti problemi skolstva ugrozavaju prava dece na pristup verskom obrazovanju.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.