Zločin na Velebitu

Jedan od nedavno pet identifikovanih posmrtnih ostataka žrtava srpske nacionalnosti iz rata devedesetih u Zavodu za sudsku medicinu i kriminalistiku Medicinskog fakulteta u Zagrebu, pripadali su Vasilju Gagiću (63) iz Zelengrada kod Obrovca, za čijim smo posmrtnim ostacima, iako smo od početka znali kad, gde i od čije ruke je stradao, tragali 30-ak godina.

Osnovne podatke saznali smo od Vasiljevog sinovca Zorana Gagića, koji je bio očevidac stričevog ubistva.

Zorana sam prvi put video i upoznao na razmeni zarobljenika između srpske i hrvatske strane koja je obavljena 28. februara 1992. u Pakovu selu kod Drniša, kojoj sam prisustvovao kao član komisije za razmenu zarobljenika Kninskog korpusa JNA, na čijem čelu je u to vreme bio Ratko Mladić. Od prethodno razmenjenih srpskih civila sa područja Like, čuli smo da je u gospićkom zatvoru ostao jedan zatvorenik sa „specijalnim tretmanom” kojeg nisu viđali, ali su svakodnevno slušali njegove jauke. Pretpostavljajući da bi baš Zoran mogao biti taj zarobljenik, Mladić je uslovio njegovu razmenu sa prekidom daljih razmena. I Zoran se pojavio na narednoj razmeni. Jedva je hodao, vukući obe noge po tlu. Izgledao je mnogo stariji od jednog dvadesetšestogodišnjaka, koliko je tada imao godina.

Pričao je da su on, njegov stric Vasilj, oba iz Zelengrada, i Mile Mršić, Hrvat iz susednog sela Medviđe, 31. oktobra 1991. krenuli po konje na planinu Velebit, na kojoj su se još od proleća nalazili na slobodnoj ispaši. Na sebi je imao šarenu uniformu kakvu su nosili „martićevci”, a Vasilj stare milicijske pantalone, poklon od sina mu Bogdana, koji je tada bio načelnik milicijske stanice u Obrovcu. Bogdan ih je kolima i dovezao do prevoja Tulove grede, odakle su mogli samo peške kozjim ili turističkim stazama. Nakon 11 sati hoda, konje su našli iznad Gospića. Terali su ih u krdu, u kojem je bilo 28 konja, stazom po sred planine. Usput nisu primetili nikoga živog osim ptica.

„Kad smo silazili niz Sveto brdo, ’oni’ su nas videli kroz dvogled. Na Libinju, gde su im bili položaji, jednostavno smo im upali u zasedu. Čuli smo najpre ’ruke uvis’, a nakon toga su nas zarobili. Uzeli su nam i konje. Odmah sam dobio udarac kundakom po glavi i leđima, a morao sam i leći. Mršić je vikao ’nemojte mene, mila braćo, ja sam vaš’. Govorili su mu da je izdajica hrvatskog naroda zato što se druži sa četnicima.

Doveli su nas do kolibe, koja im je služila za odmor. Kada smo im rekli ko smo, Vasilju su kazali da je njegov sin Bogdan zapalio Jasenice i raspalili rafalom po njemu. Mene i Milu su zavezali u štalu, u kojoj su bile dve krave i nešto kokošiju. Ta štala se nalazila na dalmatinskoj strani iznad Starigrada. I tu smo Mile i ja dobili ponovo batine. Ujutro su nas naterali da tučemo pesnicama jedan drugoga i da jedan drugom psujemo majku – ja njemu ustašku, a on meni četničku. Svi su bili iz Jasenica. Jednog sam prepoznao. Prezime mu je Rončević. Dolazio je kod sestre koja je bila udata u naše selo.

Kad su nas ujutro izveli iz štale, pred kolibom se i dalje nalazio Vasiljev leš prekriven jednim ćebetom. Stavili nam jednu konzervu na prsa mrtvog Vasilja i naredili nam da jedemo. I jeli smo, iako nam se nije jelo. Prethodne večeri skupili su paučinu u kolibi i strpali mi punu šaku u usta i naredili mi da je jedem. Jeo sam i povraćao.

Posle ’doručka’ naredili su nam da mrtvog Vasilja nosimo od kolibe nekih 200 metara prema Starigradu do jedne jame. Stričevo telo morao sam nogom gurnuti u tu jamu. Dok je telo padalo u unutrašnjost jame, čuo sam nekoliko udaraca od stene. Taj pad je trajao tri do četiri sekunde.”

Ove detalje mi je Zoran pričao u aprilu 2002. prilikom našeg drugog susreta u prostorijama „Veritasa” u Beogradu. Tom prilikom mi je ispričao i da su trojica „ustaša” njega i Milu od jame u koju su ubacili Vasiljevo telo sprovodili za Starigrad, gde su takođe obojica dobili velike batine od naroda koji se okupio da vidi „lopove, ubice i palikuće”. Odatle su ih „maricom” odvezli u Gospić u zatvor, gde su ih opet batinali, a zatim ih ubacili u jednu ćeliju. Ujutro su odveli Milu i više ga nije video. Čuo je da živi u Zadru.

„U Gospiću sam proveo 121 dan. Svakodnevno i noću i danju dobijao sam batine... Moju fizičku sposobnost isprobavali su tako što sam morao vući ćebe sa više ljudi kroz hodnik... Za razmenu sam saznao noć pre. Posle ’tuširanja’ naizmenično toplom i hladnom vodom, u ćeliju mi je došao zatvorski ’doktor’ Krešo, donio mi neke tablete protiv bolova i čaj i saopštio mi da ću sutra u razmenu”, pričao mi Zoran prilikom naših susreta.

Više puta smo u toku rata tražili od hrvatske strane da ekshumiraju Vasiljevo telo i da ga vrate porodici. Nastavila je to posle „Oluje” i Komisija za nestale osobe SRJ i Srbije. Hrvati su odbijali naše zahteve uz opravdanje da je sporno područje minirano. I Vasiljeva kćer Smiljana je 2005. podnela zahtev komisiji Hrvatske za tzv. pojedinačnu ekshumaciju. U zahtjevu je navela da im jamu može pokazati Zoran koji se 2004. vratio u Zelengrad kod roditelja.

Zoran mi je 2018. priznao da je kod njega 2006. navraćao jedan zadarski policajac i da se raspitivao o lokaciji jame u koju je ubačeno Vasiljevo telo. Iako se dobro sećao njene lokacije, iz straha da bi se i njemu moglo desiti isto što i Vasilju ako sa njima pođe u planinu, rekao im je da je zaboravio. Zoran se u toku 2017, posle očeve smrti, sa bolesnom majkom, vratio u Srbiju, gde mu žive tri sestre i dva brata. Zbog rata i posledica mučenja u zarobljeništvu nije se ni ženio.

I konačno 2019. Vasiljevo telo je ekshumirano a njegov identitet je potvrđen i DNK metodom, za koju su krv dali njegova deca Bogdan, Stevo, Aleksandar i Smiljana. Na konačnu identifikaciju u Zagreb išao je Aleksandar. Po povratku iz Zagreba, sa bratom Bogdanom, navratio je u „Veritas” i požalio se da mu je prilikom identifikacije u Zagrebu službeni patolog rekao da njegovom ocu nedostaju kosti desne ruke i leve noge, a na pitanje kako je to moguće, odgovorio mu je da su možda podzemne vode odnele nedostajuće kosti. Kao dobri poznavaoci Velebita, braća su isključili takvu mogućnost. Po njima je jedini razlog aljkavost onih koji su u jami skupljali kosti. Zbog toga će insistirati da se još jednom siđe u jamu i pokupe i nedostajuće kosti od njihova oca.

Porodica je 15. jula ove godine u Batajnici sahranila Vasiljeve posmrtne ostatke i bez nedostajućih delova. Sahrani nisu prisustvovali supruga mu Olga i sinovi Čedo i Mile, ali su ga sačekali u novoj „izbegličkoj” porodičnoj grobnici. Strica je na večni počinak ispratio i sinovac Zoran. I pored svih nespornih činjenica i dva još živa svedoka Vasiljeve likvidacije, za ovo (ne)delo još niko nije procesuiran.

Dokumentaciono-informativni centar Veritas