Seul otvara prostor za medije iz Severne Koreje

Pitanje je od milion dolara da li će Kim Džong Un uzvratiti južnokorejskom kolegi, ali ipak možemo reći da s druge strane stiže ohrabrujuća vest u poboljšanju odnosa dve države. Južna Koreja je odlučila da odškrine vrata susedu tako što planira da ukine zabranu emitovanja severnokorejske televizije i ostalih medija. Tamošnje vlasti ističu da je ovaj potez deo njihovih napora da promovišu međusobno razumevanje uprkos animozitetu zbog raketnih testova Pjongjanga. Severnokorejski lider voli da se „igra” raketama, što posebno iritira južnog suseda, dobrog američkog prijatelja koji redovno izveštava o Kim Džong Unovim raketnim testiranjima.

Stoga je ova vest o pružanju ruke dočekana i sa dozom neverice, ali Seul objašnjava da žele da unaprede međusobno razumevanje i povrate korejski nacionalni identitet podeljen još od 1948. godine. Njihova namera je da učine prvi korak tako što će svojim građanima dozvoliti pristup severnokorejskim programima, nadajući se da će ohrabriti Pjongjang da uzvrati istom merom.

Dve Koreje zabranjuju građanima međusobne posete. Nisu dozvoljeni telefonski pozivi, razmena elektronske pošte i pisama. Blokiran je pristup veb-stranicama i televizijskim stanicama. Međusobna granica je najtvrđe obezbeđena u svetu.

Kim Džong Un se za sada ne oglašava, pa deluje malo verovatno da će uzvratiti istom merom. Dostupnost kulturnog i medijskog sadržaja, koji inače mnogi na severu ilegalno konzumiraju, a koji bi pristizao od suseda zvanično, predstavljao bi pretnju njegovom vođstvu. Prisetimo se da je pre desetak godina severnokorejska strana pripucala kada su susedni aktivisti pustili u vazduh balone s lecima i USB uređajima sa snimljenim sadržajem o dešavanjima u „spoljnom svetu”.

Aktuelni neprikosnoveni vođa je treća generacija porodice Kim koja vlada Severnom Korejom od njenog osnivanja. Upravljanje zemljom je, može se reći, porodični posao. S druge strane, upoznavanje Južnokorejaca i sveta s dešavanjima u susednoj „avliji” iz perspektive lokalnih emitera može koristiti Pjongjangu jer bi to uticalo na formiranje iskrivljene slike o Severnoj Koreji. Seul, recimo, ističe da je njegov BDP pre pandemije virusa korona bio 54 puta veći u odnosu na severnokorejski.

Pitanje je kako će građani Južne Koreje reagovati na potez svoje vlade. Na ovaj način se neće probuditi pozitivna osećanja prema Severnokorejcima koja su razarana sedamdeset godina. To je jedan od mogućih razloga koje vlasti uzimaju u obzir kada kažu da će postepeno, korak po korak, puštati vesti suseda u etar i da će pažljivo birati sadržaj koji će biti plasiran domaćoj javnosti.

A možda je vlast zapravo popustila u zabranama i kažnjavanju onih koji ilegalno pristupaju severnokorejskim filmovima, muzici, kulturnom programu, dostupnom pre svega na „Jutjubu”. Dve zemlje jesu postavile najjaču granicu, ali narod, s obe strane zida, svih ovih godina nalazi načine da bude upućen i ostane deo života neretko bliske rodbine koja žive s druge strane granice podeljenog naroda.

Kim Džong Un je već pokazao dobru volju pre četiri godine kada je prešao liniju vojnog razgraničenja i stupio na južno tlo prvi put od 1953. godine. Tada se na samitu sastao sa Mun Džae Inom, tadašnjim predsednikom Južne Koreje, a štampa je pisala o početku nove ere na poluostrvu. Potpisali su istorijsku deklaraciju kojom se obavezuju da primirje pretoče u mirovni sporazum. Dogovorili su prekid svih neprijateljskih delovanja koja mogu prouzrokovati vojne tenzije i sukobe. Objavili su obustavljanje propagandnog rata putem zvučnika koji su vodili duž granične linije.

Možda i ima nade ako se prisetimo da je tada Kim Džong Un rekao: „Stojeći ovde iz dubine srca shvatam da Severna i Južna Koreja nisu samo susedi već i porodice. Mi smo u krvnom srodstvu i zato moramo da se ujedinimo.”