Novi Sad u znaku sećanja na žrtve „Oluje”

Međunarodnu krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju je „Oluju” u prvostepenoj presudi hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču okarakterisao kao udruženi zločinački poduhvat sa ciljem trajnog i prisilnog proterivanja najvećeg dela Srba sa prostota bivše RKS u Hrvatskoj.

Međutim u drugostepenoj presudi su te tvrdnje odbačene i generali su oslobođeni.

Srpsko tužilaštvo za ratne zločine je nedavno podiglo prvu optužnicu za ratne zločine počinjene tokom Oluje, protiv četiri oficira hrvatske vojske zbog sumnje da su naredili akciju u kojoj su stradali civili u izbegličkoj kolini.

Za 25 godine od „Oluje”, hrvatsko pravosuđe podiglo je tri optužnice za ratne zločine nad krajiškim Srbima i to protiv ukupno sedmorice pripadnika hrvatskih vojnih i policijskih jedinica.

Suđenja su rezultirala sa dve osuđujuće presude, od čega je jedna pravosnažna.

Srbija je do sada stambeno zbrinula 25.048 porodica sredstvima iz budžeta Srbije i sredstvima donatora, od kojih je najveći Evropska unija kroz Regionalni stambeni program.

Politika Srbije je mir gotovo po svaku cenu

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić poručio je povodom obeležavanja godišnjice akcije „Oluja” da politika Srbije jeste i ostaće mir, gotovo po svaku cenu.

„Naša politika jeste i ostaće mir, mir i mir, gotovo po svaku cenu”, napisao je predsednik Vučić na Instagramu, prenosi Tanjug.

Kaže da smo i sami bacali kamen na najtužniju kolonu u našoj istoriji.

„Tuga i bol za ognjištem, rodnim krajem, rodom i dan danas su prisutni. Danas ovde, međutim, osećam i veliku čast i pre svega zahvalnost, prema gospodinu Vučiću, svim zvaničnicima i vama narode. Hvala vam svima što ste došli na ovo mesto večeras, što ne dozvoljavate da egzodus i progon 1995. godine padne u zaborava”, rekla je Vulićeva, prenosi RTS.

Ističe da njena najranija sećanja dosežu do počeka 90-ih godina, kada sa uspostavom nove policijske stanice počinje i malteretiranje srpskog stanovništva, tada većinskog, u mestu Dvor na Uni u Hrvatskoj gde je i rođena.

„Svi lepi događaji, radosni zvuci iz detinjstva potisnuti su. Izbrisani su fijucima metaka, oštrim zvukom razbijenih stakala, jezivim kukom rušenja kuća”, priča Vulićeva.

Navodi da ih je otac na kratko, 1991. godine sklonio u šumu, te da ih je ubrzo izvukao iz šume i poslao put Kačareva u Srbiju.

„Borba razuma i osećanja mojih roditelja tada, trajala je skoro tri meseca. Doneli su odluku da se vratimo, da mirno se borimo za opstanak naše loze, na našem ognjištu. Nismo nikome ništa nažao učinili. Dolaskom, dočekuje nas isto što smo i ostavili: svakodnevni zvuk topova, haubica, gorelo je nebo...”, kaže Vulićeva.

Dodaje da 4. avgusta 1995. godine otac telefonom obaveštava majku da ima sat vremena da spakuje stvari i ode.

„U strahu je sve izgledalo moguće. Sedamo u auto i krećemo put Banjaluke. Tog momenta kada smo stigli u Banjaluku, ništa ne znamo ni u ocu, ni o baki, prabaki, dedi. Znamo samo da su krenuli u koloni, zajedno sa svim ostalim srpskim narodom”, navodi Vulićeva.

Ističe da je da je najteži trenutak, koji je proživela, bio kada su tri dana zaredom išli do raskrsnice u Banjaluci, kojom prolazi nepregledana kolona traktora, auto, motokultivatora, pokušavajući da pronađu njihove očeve.

„To nam polazi za rukom tek četvrti dana, kada u Banjaluku stiže i naš otac. Vreme za pozdravljanje i grljenje nemamo. Ukrcava nas u stari, gradski autobus krećemo put Srbije. On ostaje i nastavlja traktorom iza nas. Tih 15, 16 sati putovanja, probijajući se kroz kolone vozila, traktora, gledamo strahote u kojoj starci umiru, najrođeniji plaču, sahranjuju ih pored puta bez obeležja”, navodi Vulićeva.

Ističe da je prošlo 27 godina i da ih je, u međuvremenu Srbija prihvatila, kao i da iako nije rođena u Srbiji, smatra je svojom državom, a Novi Sad svojim gradom.