Slikanje za uspomenu

U aprilu 2021, posle 63 godine provedene u zaboravu, izlomljena i obeščašćena, na vrh beogradske Igumanove palate vraćena je monumentalna ktitorska kompozicija.

Kada je 1958. godine, u vreme gradonačelnikovanja Đurice Jojkića, s vrha te terazijske palate uklonjena ogromna kompozicija sa figurama Sime Andrejevića Prizrenca, njegovog sina i dvoje siročadi, delo slovenačkog vajara Lojzea Dolinara, gore je osvanula neobična konstrukcija „pokretne reklame”, prve takve u Beogradu! Zagrebačka hemijska industrija „Hromos” iznenadila je žitelje prestonice čudnim prizorom: naizmenično paljenje neonskih lampi koje su gradile tri različita obrisa čovečuljka, stvaralo je iluziju da se on pomera i da uzmahuje molerskom četkom levo-desno. Time se grad za korak približio svetskim metropolama, dok je država na svetlucav način zainteresovanima stavila do znanja da je s uspehom završila i drugu veliku nacionalizaciju, koja nije mimoišla ni pravoslavnu crkvu, niti njenu dostojanstvenu palatu.

U vreme prve nacionalizacije, 1946. godine, crkvi je samo u Srbiji, a pod plaštom agrarne reforme, oduzeto sedamdesetak hiljada hektara zemlje. Da nesreća bude veća, zemlja je bila mahom na teritoriji Autonomne oblasti Kosovo i Metohija (pokrajina je nastala docnije, kad je neko poverovao da je završen rat protiv balista pa oblast prepakovao po novim principima, po uzoru na Vojvodinu). Ali nije reč o nacionalizaciji i restituciji, niti ispravljanju greha prošlosti, već o KFOR-u, a razlog je tekst objavljen u ovim novinama pod naslovom „Koga će štititi Kfor na severu Kosmeta”.

Na steni što se nadnosi nad korito Koriške reke, nadomak Prizrena, nalazio se manastir Svetog Marka. Do njega se moglo jedino vrletnom, tri kilometra dugom stazom, slabom zaštitom od Arnauta iz fisa Kabaši, koji su ga tri puta rušili. Prvi put da bi prikrili zločin: kraj tog manastira su novembra 1915. godine pobili odred od šezdeset srpskih vojnika koji su razoružani „na besu”, da bi se pomolili u manastirskoj crkvi pred polazak za Albaniju. Drugi put 1941. godine iz čiste obesti, a ikonostas i zvona su bacili niz liticu. Tek tako, moglo im se…

U tom manastiru deo detinjstva je proveo Sima u vreme kad mu je brat bio iguman bratstva, odatle i nadimak Igumanov, koji je preuzeo kao drugo prezime. Veza s tim svetim mestom bila je izuzetno jaka, pa je oporučio da kad mu dođe vreme, počiva upravo tu, pod zidinama tog svetog mesta. Želja mu je i uslišena, ali...

Manastir je poslednji put spaljen i sravnjen sa zemljom 1999. godine, kada su onamo stigli nemački pripadnici KFOR-a. Ikonostas i zvona su, po navici, raspomamljeni Albanci iz fisa Kabaši pobacali u kanjon Koriške reke, a grob dobrotvora su bespovratno oskrnavili, iako je Sima za života pomagao svima u nevolji, pa i njima.

A posmatrači i navijači iz nemačkog bataljona KFOR-a? Verovatno su se fotografisali kraj „svežih” ruševina, za uspomenu.

Zato je ona ktitorska kompozicija mogla da se vrati na staro mesto i ranije. Jer jedino poprsje Sime Andrejevića, izliveno u bronzi, krasilo je donedavno samo dvorište Prizrenske bogoslovije, iako je zaslužio više. Mnogo više!