Сликање за успомену

У априлу 2021, после 63 године проведене у забораву, изломљена и обешчашћена, на врх београдске Игуманове палате враћена је монументална ктиторска композиција.

Када је 1958. године, у време градоначелниковања Ђурице Јојкића, с врха те теразијске палате уклоњена огромна композиција са фигурама Симе Андрејевића Призренца, његовог сина и двоје сирочади, дело словеначког вајара Лојзеа Долинара, горе je осванула необична конструкција „покретне рекламе”, прве такве у Београду! Загребачка хемијска индустрија „Хромос” изненадила је житеље престонице чудним призором: наизменично паљење неонских лампи које су градиле три различита обриса човечуљка, стварало је илузију да се он помера и да узмахује молерском четком лево-десно. Тиме се град за корак приближио светским метрополама, док је држава на светлуцав начин заинтересованима ставила до знања да је с успехом завршила и другу велику национализацију, која није мимоишла ни православну цркву, нити њену достојанствену палату.

У време прве национализације, 1946. године, цркви је само у Србији, а под плаштом аграрне реформе, одузето седамдесетак хиљада хектара земље. Да несрећа буде већа, земља је била махом на територији Аутономне области Косово и Метохија (покрајина је настала доцније, кад је неко поверовао да је завршен рат против балиста па област препаковао по новим принципима, по узору на Војводину). Али није реч о национализацији и реституцији, нити исправљању греха прошлости, већ о КФОР-у, а разлог је текст објављен у овим новинама под насловом „Кога ће штитити Кфор на северу Космета”.

На стени што се надноси над корито Коришке реке, надомак Призрена, налазио се манастир Светог Марка. До њега се могло једино врлетном, три километра дугом стазом, слабом заштитом од Арнаута из фиса Кабаши, који су га три пута рушили. Први пут да би прикрили злочин: крај тог манастира су новембра 1915. године побили одред од шездесет српских војника који су разоружани „на бесу”, да би се помолили у манастирској цркви пред полазак за Албанију. Други пут 1941. године из чисте обести, а иконостас и звона су бацили низ литицу. Тек тако, могло им се…

У том манастиру део детињства је провео Сима у време кад му је брат био игуман братства, одатле и надимак Игуманов, који је преузео као друго презиме. Веза с тим светим местом била је изузетно јака, па је опоручио да кад му дође време, почива управо ту, под зидинама тог светог места. Жеља му је и услишена, али...

Манастир је последњи пут спаљен и сравњен са земљом 1999. године, када су онамо стигли немачки припадници КФОР-а. Иконостас и звона су, по навици, распомамљени Албанци из фиса Кабаши побацали у кањон Коришке реке, а гроб добротвора су бесповратно оскрнавили, иако је Сима за живота помагао свима у невољи, па и њима.

А посматрачи и навијачи из немачког батаљона КФОР-а? Вероватно су се фотографисали крај „свежих” рушевина, за успомену.

Зато је она ктиторска композиција могла да се врати на старо место и раније. Јер једино попрсје Симе Андрејевића, изливено у бронзи, красило је донедавно само двориште Призренске богословије, иако је заслужио више. Много више!