Emir Kusturica pod Dankovom lipom

Aranđelovac – U okviru 15. Festivala knjige u gradu pod Bukuljom, pridruženi događaj bila je i tradicionalna manifestacija „Pod Dankovom lipom” Udruženja poštovalaca dela Danka Popovića, kada pisci razgovaraju, besede i predstavljaju svoja dela. Ovom prilikom, na otvorenoj sceni u Parku Bukovičke banje, nadomak Dankove lipe i mesta njegovog večnog počinka, predstavljena je nova knjiga Emira Kusturice „Vidiš li da ne vidim”, koja je izazvala veliko interesovanje aranđelovačke publike i brojnih gostiju iz cele Srbije. Autor je svoju četvrtu knjigu posvetio svom prijatelju i nobelovcu Peteru Handkeu, koji je prema njegovom mišljenju više učinio za srpski narod nego sva diplomatija u poslednjih dvadeset godina.

Kusturica u Aranđelovcu (Foto V. Proković)

– Knjiga je nastala greškom, kao i sve druge ozbiljne stvari, a greška se očitala u tome što sam svom prijatelju Peteru Handkeu obećao da ću napisati knjigu o njemu i na kraju sam to obećanje ispunio vrlo teško. Vreme kovida, izmišljene pandemije, koja je zapravo početak stvaranja novog sveta, hteo sam da obeležim početak tog veka svojim zapažanjem i svojom idejom o nekom drugom. Ideja da mi pišemo knjigu o nekom drugom je samo pitanje koliko koncentracije imamo da se presvučemo u tuđe odelo i uđemo pod tuđu kožu, a to su valjda tri već napisane knjige, dosta filmova i te muzike koje sam se nasvirao u poslednje 23 godine. Kad sam Peteru rekao da sam knjigu završio, odgovorio mi je da sve knjige koje se pišu nisu o nekom drugom već o sebi. Handke je nastavak jedne stare ideje koja se od Ničea razlikuje po tome što on veruje u Boga, a kod Ničea je Bog mrtav, iako kasnije priznaje da ga ima u gramatici – rekao je Kusturica i dodao: – Handke je jedini čovek kod koga može da se izmeri broj reči i broj koraka koje je iskoračao zato što nikada nije prestao da hoda i da u šetnji projektuje svoju ideju: zašto da čekamo čuda i zašto ne proizvodimo sami u svakom danu ono što čekamo da se desi. U knjizi sam zamišljao da je on zapravo jedan od retkih koji može da pređe bilo koju zategnutu žicu, bilo gde u svetu, na Nijagari, u Kordobi i na kraju je pokušao da pređe Drinu, ali to mu nije uspelo, pao je, ali je zato dobio Nobelovu nagradu. Živimo u jednom gorkom vremenu koje me najviše podseća na prvu kašiku ribljeg ulja koju mi je majka dala da popijem kada sam imao pet godina, a pristanak na to riblje ulje je bio pristanak na životnu gorčinu.

Izrazio je radost što u gradu pod Bukuljom boravi prvi put, uz komentar da je Aranđelovac grad jedinstvenog imena i teško prevodiv na druge jezike.

– Danko Popović je za mene bio veliko otkriće. Nije bilo popularno da se srpski narod kroz literaturu veliča u to vreme u Sarajevu. Bio sam srećan kada sam pročitao „Knjigu o Milutinu” jer je govorila o vremenu koje nije bilo „na dnevnom redu” u tadašnjoj Jugoslaviji – odgovorio je Emir na pitanje o njegovom poimanju Dankovog lika i dela.

Pored autora o knjizi su govorili književnici i urednici. Milo Lompar je rekao da je Emirova knjiga zanimljiva i veoma složena jer su u njoj isprepletani različiti žanrovi književnosti.

Književnica Vesna Kapor smatra da ova knjiga savremenom svetu drži duhovitu lekciju o plemenitom savršenstvu umetnosti i moralnosti kroz parabolu hodanja po žici iznad sudbinske reke Drine, koja spaja i razdvaja sve osim autentičnosti i čovečnosti, a dopisni član SANU i član žirija Nagrade „Danko Popović” Jovan Delić mišljenja je da ova knjiga prevazilazi granice srpske književnosti, kulture i jezika.

Odlomke iz knjige čitao je glumac Hadži Petar Božović.

Događaju je prisustvovala i porodica Dankovog sina Živomira, koji su Kusturici uručili Popovićeva sabrana dela.