Više nas dele nego što smo podeljeni

Mnogo puta sam na ovim stranicama upozoravao i podsećao Aleksandra Vučića na priču o vuku i čobančetu, odnosno babi koja je neprestano dizala selo na uzbunu vičući: „Vuk, vuk!” I govorio sam da će, pre ili kasnije, doći dan kada mu se više neće verovati – čak ni onda kada govori istinu. I bojim se da je sada već veoma blizu upravo toga. Vruće reči i decenijske apokaliptične najave pogibelji, atentata, ekonomske katastrofe, rata, pogroma i raznih „oluja” po medijima i vanrednim konferencijama za štampu dovele su do toga da se danas zbog tih najava slabo ko potresa – čak i među njegovim pristalicama. I nije toliko reč o tome da mu ne veruju, koliko su naprosto oguglali.

Doduše, ne veruju ni opoziciji, u celini i delovima, ali i to bi, zapravo, pre trebao biti dodatni razlog za brigu, a ne radost i uteha. Sejanje sveopšte sumnje u svaku i svačiju reč i diskvalifikovanje svakog javnog delatnika ponekad može biti zgodno da se u atmosferi apatije dobiju neki izbori, ali je pogubno za društvo u uslovima velikih iskušenja. Zemlja i narod u kojima nema nikakvog autoriteta, ni ličnog ni institucionalnog, osuđeni su na anomiju, iz koje se onda lako prelazi u haos i rat svih protiv svih.

Elem, nema sumnje da Vučić i njegovi saradnici u velikoj meri – a mediji izrazito i, takoreći, apsolutno – vole da preteruju i preuveličavaju stvari. No, koliko god bih možda voleo da mogu reći kako se i ovaj put radi o samo još jednom „režimskom spinu” i preuveličavanju – ne mogu, jer to ne bi bila cela, a možda čak ni pola istine. Naravno, nemam dileme da će, kao i sve drugo, vlast i to pokušati nekako da iskoristi i okrene u svoju korist – ali, nažalost, nema sumnje ni da su skoro sve stvari koje se tiču spoljnopolitičke situacije, s posebnim akcentom na rat u Ukrajini, kao i opasnosti po pitanju Kosova i Metohije koje se pominju poslednjih meseci, više-manje tačne. A možda čak i gore nego što predsednik govori u svojim mnogobrojnim TV nastupima.

Dakle, ne radi se o uobičajenom prenemaganju i kuknjavi kako bi se istakle muke s kojima se on suočava i koje mora da rešava – zarad svih nas. Odnosno, rekoh, ima i toga, razume se. Ali ima i realnih, stvarnih i teško rešivih političkih i ekonomskih iskušenja, koja na sve nas dramatično utiču, a na koja mi, pojedinačno i kolektivno (uključujući i njega), nemamo praktično nikakvog uticaja. Zaključno sa ovom eskalacijom krize oko tablica, dokumenata i, uopšte, Kurtijevog „reciprociteta” na Kosovu i Metohiji.

Naravno da bih s mnogo razloga mogao podsećati na to da sam i sa ovog mesta, a takođe i predsedniku oči u oči u polupraznoj skupštini, govorio da će se upravo to dogoditi i da se Briselskim sporazumima odričemo svih preostalih institucionalnih poluga i resursa za uticaj na situaciju na KiM. Ali, iskreno, slaba vajda od tog podsećanja i naših političkih razmirica sad kada je đavo došao po svoje.

Moja malenkost i NSPM su prethodnih meseci „uznemirili javnost” ili, bolje reći, uzburkali političku i medijsku žabokrečinu objavom rezultata istraživanja javnog mnjenja koji su govorili da se čak 82,2 odsto punoletnih građana Srbije protivi eventualnom uvođenju sankcija Rusiji, da je 85 odsto protiv priznanja kosovske nezavisnosti u zamenu za članstvo u EU i da se 87,2 odsto protivi eventualnom članstvu Srbije u NATO-u.

Nikada nisam bio uvereniji u tačnost nalaza i nikada nismo zbog nekog nalaza bili više napadani. Uostalom, te brojke su bile toliko visoke i ubedljive da tu procenat-dva realno ništa ne menja u suštini. Pri tome, u međuvremenu su do istih ili sličnih brojki došli i svi drugi koji su radili istraživanja. A ne sumnjam – tačnije, znam – da su sličan nalaz imali u rukama i u jednoj američkoj organizaciji koja takođe povremeno sondira javno mnjenje po Srbiji i regionu. Utoliko pre se čudim zašto su, znajući sve navedeno, iz ambasada uopšte toliko insistirali na „pridruživanju” sankcijama Rusiji. A još više se čudim zašto naša vlast te brojke nije više i hrabrije isticala, nego se neretko činilo kao da se tog nalaza stidi pred svojim evroatlantskim „partnerima”.

I tu dolazimo do zaključka, odnosno konstatacije koja je čak i više od samih brojki uznemirila naše profesionalne evrofile i natoide. Nisu njih toliko pogodile same brojke (iako im se sigurno ne dopadaju) koliko moj zaključak da Srbija, zapravo, bar kada su neke temeljne stvari u pitanju, uopšte nije tako „podeljeno društvo” kao što nam se nam se ponekad čini i kao što nas mediji i političari neprestano ubeđuju. I to je ono što neke spolja i iznutra najviše nervira i brine. Apsolutna većina građana Srbije, praktično konsenzualno, protivi se kosovskoj nezavisnosti, članstvu u NATO-u i uvođenju sankcija Rusiji.

Dakle, sviđalo se to nekome ili ne, ovo je realno stanje i realno raspoloženje građana Srbije „na terenu”. I svaka vlada koja pretenduje na to da je iole „demokratska” i „demokratski izabrana” o tom raspoloženju morala bi makar da vodi računa. A ne da te nalaze gura pod tepih, da ih skriva ili – još gore – falsifikuje.

I šta ćemo sad?! Ne znam. Znam da je objektivno teško i da čak i ako leka možda ima, čarobnog štapića sigurno nema. Znam da je neophodno sabrati sve odgovorne i državotvorne snage, bez obzira na to s koje strane poziciono opozicionog fronta se trenutno nalazili. Znam da će Imperija zalazećeg sunca sve učiniti da to sabiranje ne dopusti, nego da nas hronično drži u stanju mentalne okupacije i neke vrste unutrašnjeg građanskog rata niskog intenziteta. Znam da izlaz iz tog kotla sazdanog od lepih obećanja, brutalne propagande, političkih preti i ekonomskih ucena nije nimalo lak ni bezbolan.

I znam – danas još i više nego pre – da, uprkos svim pritiscima, Srbija u ovoj situaciji mora biti neutralna. Ali stvarno, a ne samo kobajagi, i iz straha od odmazde ili eventualnog narodnog nezadovoljstva. Prvenstveno zbog sebe i doslednosti svojoj istorijskoj vertikali, a ne zbog bilo koga ili čega drugog. I znam da svako ko pokušava da nas mehanizmima ucene i sile primorava na političku ljubav, zapravo, samo gura na drugu stranu. Tim pre što su, da se ne lažemo, kolektivne nacionalne simpatije ionako već uveliko na toj („drugoj”) strani.

Urednik NSPM i bivši narodni poslanik