Ko će u EU pristati da njegov glas vredi manje

U vreme kad se Evropska unija suočava s velikom energetskom i finansijskom krizom nemački kancelar Olaf Šolc je ponovo pokrenuo pitanje ukidanje principa jednoglasnog odlučivanja u zajednici, nadajući se da će na taj način lakše prevazići teškoće. Ovo je stara tema, o kojoj se u nekoliko navrata već raspravljalo, ali konsenzus nije mogao da bude postignut. I sada su male šanse da sve članice pristanu na takav sistem odlučivanja, jer to znači da moraju da se odreknu svog glasa i uticaja u važnim pitanjima. Na kraju, ovo je takođe jedna od tema koje mogu da budu razrešene samo ukoliko svi pristanu.

Rat u Ukrajini, ipak, ni izdaleka nije ujedinio sve države u uniji. Baltičke države i Poljska su za ekstremnu izolaciju Rusije, dok neke druge zemlje ne žele da naruše dobre odnose s Moskvom, ako ni zbog čega drugog, onda zbog energenata od kojih zavise privreda i dobrobit stanovništva. Tu se već dolazi na teren nacionalne politike svake države i otvaraju se stare „rane” između pojedinih članica i administracije u Briselu. A u tome su Varšava i Budimpešta nezaobilazne prestonice.

Šolc je u ponedeljak, u obraćanju na Karlovom univerzitetu u Pragu, konstatovao da napad Rusije na Ukrajinu predstavlja prekretnicu koja će verovatno znatno promeniti EU i da evropski sporazumi nisu „uklesani u kamenu”. Kancelar se založio za više geopolitičke unije, znatno proširenje bloka i duboke reforme njenih institucija, što uključuje i reformu u Evropskom parlamentu. Nepunih pet godina je prošlo otkako je francuski predsednik Emanuel Makron predstavio svoju ideju o reformi EU, ali tada nije dobio podršku u bloku.

Nemački kancelar se sada založio za proširenje na istok – na zemlje Balkana, ali i Ukrajinu, Gruziju i Moldaviju. Njegov plan podseća na „prstenove” EU, koji bi se širili od centra prema periferiji. Da bi ovo lakše prošlo među liderima, Šolc je podsetio da su u prethodnim proširenjima reforme u državama koje su pristupale išle zajedno s institucionalnim reformama unutar EU. On je najavio da bi se takve promene odrazile i na nemačke interese, ali da je spreman za tako nešto. To bi za početak bila politika sankcija i ljudskih prava. Naveo je primere da bi to moglo da otvori vrata i osudi kineskog kršenja ljudskih prava u Sinđangu, što Berlin izbegava zbog nemačkih preduzeća. Potom bi se verovatno proširilo na glasanja koja se odnose na spoljnu i poresku politiku.

To što je Nemačka spremna da žrtvuje svoje interese zarad kolektivne odluke EU, ipak neće značiti mnogo na nivou cele unije. Sasvim je jasno da donošenje odluka konsenzusom usporava, ako ne i blokira rad EU, ali to istovremeno podrazumeva da se ne donose rešenja koja ne odgovaraju svim članicama. Može se očekivati da će Mađarska i Poljska, bez obzira na svoja dijametralno različita stanovišta prema ukrajinskoj krizi, opet stati na branik svojih nacionalnih interesa i neće dozvoliti da se njihov glas baci u bezdan. Ako odluke budu donošene većinom glasova, to znači da i pitanja oko kojih već postoji spor mogu biti zaključena na isti način. Do sada je svaki pokušaj EU da zaobiđe suverena prava Poljske (naročito u resoru vladavine prava) nailazio na žestok otpor Varšave. Ali da ne bude zabune, Šolc je u Pragu odmah naglasio da EU ne treba da pravi kompromise u pitanjima koja se odnose na njene fundamentalne vrednosti.

Ni politika proširenja neće ići tako lako: Ukrajina i Moldavija već imaju status kandidata, verovatno će ga dobiti i Gruzija, ali ispunjavanje uslova mnogim kandidatima izgleda kao pomeranje granica. Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija, Albanija, Crna Gora, „Kosovo” i Srbija, već imaju dugu istoriju teških uslova koji ne bude optimizam.

Čak ni njegova ideja o zajedničkoj evropskoj vojsci ne deluje ostvarivo. To je još jedna od večnih briselskih tema, a o zajedničkoj protivvazduhoplovnoj evropskoj odbrani se raspravlja već nekoliko decenija. Stvaranje paralelne evropske odbrane, uz postojeći sistem NATO-a, na pragu nove ekonomske krize – samo je oživljavanje stare teme koje se uvek javlja u kriznim vremenima.

Tačno je da će ukrajinska kriza izazvati prekretnicu koja će verovatno znatno promeniti EU, ali namera da se ona učini „suverenijom”, po svemu sudeći, ponovo će samo pokazati da to nije moguće. Posle bregzita i u okolnostima koje se ubrzano menjaju, ne bi bilo neočekivano da neke članice, koje bi zahvaljujući novom načinu glasanja, ostale van čvrstog jezgra, odluče da sreću potraže same ili u nekom novom obliku udruživanja. Ali i taj proces bi išao barem jednako sporo kao pristupanje novih članica EU.

Biljana Mitrinović Rašević