Srbija kao Austrija

Nedavno sam se vratio s godišnjeg odmora iz Grčke, gde godinama letujem s porodicom. Putovali smo automobilom i sve je proteklo u najboljem redu. Letovali smo na Krfu, gde smo bili već nekoliko puta. Lepota ovog ostrva je izuzetna, kao i gostoprimstvo Krfljana. Svi se obraduju i podare veliki osmeh kad čuju da smo iz Srbije. Naravno, iskoristili smo i priliku da moj najmlađi sin obiđe ostrvo Vido, kao i Srpsku kuću u gradu Krfu, gde nas je ljubazno dočekao kustos Ljubomir Saramandić i poklonio nam dve knjige. Pamtim kad smo bili prvi put, pre više od deset godina. Kad smo turističkim brodićem prilazili ostrvu Vido nastao je tajac, a sve žene i devojke na brodu spontano su počele da plaču. I sada, kad pišem ovo, osećam i tugu i ponos pomišljajući na to šta su sve proživeli srpski junaci na putu preko Albanije do Krfa.

Auto-put kojim se ide od Soluna prema Krfu Grci smatraju svojim najboljim auto-putem. Može se reći da je kvalitetan i da su tuneli urađeni sasvim solidno. Međutim, deo puta od granice prema Solunu je baš propao. Česte su velike neravnine i mora se pažljivo voziti. Auto-put kroz Makedoniju takođe je na više mesta dosta oronuo i ima puno neravnina, pa se i tu mora pripaziti prilikom vožnje.

Moram istaći da su i carinici i policajci na svim granicama bili ljubazni i da nije bilo nepotrebnih zadržavanja.

S Krfa smo krenuli ujutru i lagano prešli deo od Igumenice do Soluna. Primetio sam da se već godinama u Grčkoj vidi da pojas uz sam put između Soluna (pogotovo periferni deo ovog grada) i graničnog prelaza Evzoni nije uređen onako kako bi trebalo i kako bi moglo. Pogotovo imajući u vidu da je Grčka članica EU.

Ponovo idemo kroz Makedoniju, ovog puta prema našoj dragoj Srbiji. Stajemo na dve benzinske stanice i prilično razočarani stanjem na njima nastavljamo put prema Beogradu, vozeći opet po prilično lošem auto-putu, s izuzetkom pojedinih deonica i dela novog auto-puta. Konačno stižemo na granicu između Makedonije i Srbije koju prelazimo relativno brzo i ulazimo u Srbiju.

Koliko god nam bilo lepo u Grčkoj, uvek se radujemo povratku u domovinu. Pored tog ushićenja javlja mi se još jedno. Vozimo se našim novim auto-putem, s kojeg puca pogled na bujnu vegetaciju i prelepu prirodu na okolnim brdima. Auto-put kao pista, pojas uz njega sređen, sve čisto i uredno. Prolazimo kroz Grdelicu i tunele koji izgledaju isto kao oni u Austriji i Švajcarskoj. Signalizacija besprekorna, zvučne barijere svuda gde je potrebno, čiste i sjajne. Potporni zidovi izgledaju fantastično, umetnički urađeni. Puno je vozila i s našim i sa stranim tablicama i svi poštuju propisana ograničenja brzine. Kao da smo ušli u Austriju, nema razlike. To je sjajan osećaj koji me još drži i čini ponosnim. Ne delu puta između Niša i Beograda ima zastoja zbog rekonstrukcije, ali sam bez ikakve nervoze „mileo” u koloni jer vidim da se radi i gradi.

Nekad smo se radovali kad smo se vozili auto-putevima kroz zapadnu Evropu, a kad smo devedesetih godina prošlog i prve decenije 21. veka išli kroz Makedoniju, svi smo se pitali kad ćemo i mi imati auto-put kroz celu zemlju. Hvala bogu, imamo ga i to ne samo jedan, već više njih, veoma kvalitetnih. I prema Makedoniji i prema Bugarskoj, a gradi se i prema Crnoj Gori. Gradi se i Moravski koridor, pa ću sa porodicom znatno brže i bezbednije putovati i do mog sela Počekovine, odakle su mi preci.

Sve u svemu, napredak je vidljiv i očigledan.

Igor Smiljković,
Beograd