Kad Evropljanima „pukne film”

Dišu li Evropljani lakše jer su Rafaelo Grosi i njegov tim posle mnogo peripetija pa i oružanih pokušaja odvraćanja ipak stigli u nuklearku u Zaporožju, oko koje danima unazad padaju granate? Kome je laknulo, Ukrajincima ili Rusima, što će stručnjaci Međunarodne agencije za atomsku energiju, koje lično predvodi njen direktor, pokazati svetu da su zločinci i teroristi oni drugi? Ili će na kraju biti razočaranih?

KOME TREBA NEPRISTRASNOST: Grosi je najavio da će izveštaj o stanju u elektrani podneti sledeće nedelje, ali Ukrajinci već sumnjičavo vrte glavom i poručuju da bi misija trebalo da ispoštuje ono što se „dogovorila” sa zvaničnicima u Kijevu i da „služi interesima međunarodne zajednice”. Za sada nisu na visini ukrajinskog zadatka jer „nažalost, od IAEA nismo čuli glavnu stvar, a to je poziv Rusiji da demilitarizuje nuklearnu elektranu”.

Rusi su „uzdržani optimisti” koji su pažljivije sročili svoja očekivanja. Iako je Grosi najavio da će njihov posao biti „tehničke prirode”, oni upozoravaju da nije na agenciji da daje „političke procene onoga što se dešava” jer to nije u njihovoj nadležnosti i da „prikažu sve kako jeste i potvrde šta se zaista dešava”.

Koliko će i da li će stručnjaci agencije pratiti i shvatiti ova uputstva, videće se uskoro. Jasno je samo kolika je težina nepristranosti. Uostalom, Grosijevi ljudi su prvi stranci, treća neutralna strana koja je kročila u žarište rusko-ukrajinskog sukoba. I izgleda neće proći bez opekotina.

GASNI FRONT: A Evropljani, kojima rat besni u komšiluku, sve su dalje od vatre i mole boga da ova zima bude što blaža. Osim onog ukrajinskog fronta u kome su zemlje Zapadne Evrope posredni učesnici kroz velikodušnu novčanu i vojnu pomoć koju pružaju Ukrajincima, otvorili su i drugi „gasni front” na kome vode teške borbe s Rusima. S njega iz dana u dan stižu sve crnje vesti. Juče se tako obistinila slutnja da „Gaspromu” možda neće biti dovoljna najavljena tri dana da sredi „tehničke stvari” na „Severnom toku 1” i pusti ono malo sibirskog gasa što je još curilo kroz ovaj gasovod prema Evropi. Mada su iz „Gasproma” najavljivali da „prijateljske zemlje” ne brinu, da će za njih biti gasa, u Kremlju se uprkos svemu drže verzije prema kojoj Rusija nikada ne koristi energente kao političko oružje.

Evropljani bi pak da se odreknu ruskog gasa kao deo kaznene politike protiv Kremlja, ali ne bi da to bude baš totalno i momentalno već onako, postepeno dok se snađu na drugoj strani. Ali rat se ne vodi po pravilima koja odgovaraju drugoj strani.

Pitanje je samo koliko građani imaju strpljenja i razumevanja za bitke njihovih političara. Najnovija zapadna istraživanja pokazuju da su im živci prilično istanjeni i da rast cene energenata, zbog čega mnogi neće moći da plate svoje račune, ozbiljno preti društvenim nemirima. Ko je mogao ikada da pretpostavi da bi Švajcarci mogli masovno da pljačkaju radnje ili izađu na proteste. Ali eto njihovi političari razmišljaju i o tom scenariju.

MAĐARSKI TRN U EVROPSKOM OKU: Mađari su, bez imalo oklevanja, odlučili da ovo nije njihov rat. I Viktor Orban to ponavlja gotovo iz dana u dan. Em što im ne pada na pamet da šalju oružje Ukrajincima, zabranili su i da ga drugi šalju preko njihove teritorije i još pride zalažu se za promenu kursa Ukrajine tražeći od nje da sedne za pregovarački sto. A to je ono što trenutno u Kijevu nikako ne žele da čuju. Ovih dana su jednom nemačkom guverneru zabranili da dođe u Kijev jer se zalagao za mir.

Mađarima ni to nije dovoljno. Ovih dana su s Rusima ugovorili nove količine gasa, a nisu se libili ni da njihov visoki zvaničnik, ministar spoljnih poslova Peter Sijarto, usred najvećih borbi na istočnom ukrajinskom frontu, dođe u Moskvu. Usprotivivši se šestom paketu sankcija, Sijarto je u sred Brisela poručio: „Nikada nećemo dopustiti da mađarski narod plati cenu ovog rata.” Zato je jedan evropski zvaničnik mađarsku vladu nazvao „ruskim i kineskim trojanskim konjem”. Orban se kritikuje jer „svoju velikodušnu socijalnu politiku finansira prodajom evropske bezbednosti”, a mađarski premijer na to odgovara da „zadatak Evropske unije nije da stane uz bok ni Rusima ni Ukrajincima, već da stane između Rusije i Ukrajine”.

ŠENGENSKI ZIDOVI: Ruski gas neće u Evropu, ali će Rusi ipak moći. Doduše, ne baš svugde i ne baš lako. Belgija, Malta, Danska, Letonija, Litvanija, Holandija, Slovačka, Češka i Estonija ne žele da vide ruske turiste u svojoj zemlji jer su za njih oni simbol za agresora. Nemojmo preterivati kažu Nemci, Portugalci, Grci, Kiprani...

Tako je Evropa ostala podeljena oko još jednog zahteva ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, koji je tražio da se uvede zabrana putovanja s ruskim pasošem. Kao kompromis između onih koji su takav zahtev lako prihvatili i onih koji su ustuknuli, nađeno je rešenje da se suspenduje sporazum o olakšanom izdavanju viza između EU i Rusije. Tako će oni najuporniji Rusi ipak nekako preskakati „šengenske zidove” i probijati se do Evrope, one u kojoj su još dobrodošli kao turisti.

Na evropsku dilemu, ruski turisti ili ne, u Moskvi su burno reagovali kao da ih je ovo više iznenadilo nego mnoge druge mere. „Rusku širinu” su pokazali najavom da na „glupost neće odgovoriti glupošću” pa neće preduzimati recipročne mere i, kako je rekao Sergej Lavrov, šef diplomatije, „kolektivno kažnjavati građane EU”. Put za Moskvu je otvoren.