Кад Европљанима „пукне филм”

Дишу ли Европљани лакше јер су Рафаело Гроси и његов тим после много перипетија па и оружаних покушаја одвраћања ипак стигли у нуклеарку у Запорожју, око које данима уназад падају гранате? Коме је лакнуло, Украјинцима или Русима, што ће стручњаци Међународне агенције за атомску енергију, које лично предводи њен директор, показати свету да су злочинци и терористи они други? Или ће на крају бити разочараних?

КОМЕ ТРЕБА НЕПРИСТРАСНОСТ: Гроси је најавио да ће извештај о стању у електрани поднети следеће недеље, али Украјинци већ сумњичаво врте главом и поручују да би мисија требало да испоштује оно што се „договорила” са званичницима у Кијеву и да „служи интересима међународне заједнице”. За сада нису на висини украјинског задатка јер „нажалост, од ИАЕА нисмо чули главну ствар, а то је позив Русији да демилитаризује нуклеарну електрану”.

Руси су „уздржани оптимисти” који су пажљивије срочили своја очекивања. Иако је Гроси најавио да ће њихов посао бити „техничке природе”, они упозоравају да није на агенцији да даје „политичке процене онога што се дешава” јер то није у њиховој надлежности и да „прикажу све како јесте и потврде шта се заиста дешава”.

Колико ће и да ли ће стручњаци агенције пратити и схватити ова упутства, видеће се ускоро. Јасно је само колика је тежина непристраности. Уосталом, Гросијеви људи су први странци, трећа неутрална страна која је крочила у жариште руско-украјинског сукоба. И изгледа неће проћи без опекотина.

ГАСНИ ФРОНТ: А Европљани, којима рат бесни у комшилуку, све су даље од ватре и моле бога да ова зима буде што блажа. Осим оног украјинског фронта у коме су земље Западне Европе посредни учесници кроз великодушну новчану и војну помоћ коју пружају Украјинцима, отворили су и други „гасни фронт” на коме воде тешке борбе с Русима. С њега из дана у дан стижу све црње вести. Јуче се тако обистинила слутња да „Гаспрому” можда неће бити довољна најављена три дана да среди „техничке ствари” на „Северном току 1” и пусти оно мало сибирског гаса што је још цурило кроз овај гасовод према Европи. Мада су из „Гаспрома” најављивали да „пријатељске земље” не брину, да ће за њих бити гаса, у Кремљу се упркос свему држе верзије према којој Русија никада не користи енергенте као политичко оружје.

Европљани би пак да се одрекну руског гаса као део казнене политике против Кремља, али не би да то буде баш тотално и моментално већ онако, постепено док се снађу на другој страни. Али рат се не води по правилима која одговарају другој страни.

Питање је само колико грађани имају стрпљења и разумевања за битке њихових политичара. Најновија западна истраживања показују да су им живци прилично истањени и да раст цене енергената, због чега многи неће моћи да плате своје рачуне, озбиљно прети друштвеним немирима. Ко је могао икада да претпостави да би Швајцарци могли масовно да пљачкају радње или изађу на протесте. Али ето њихови политичари размишљају и о том сценарију.

МАЂАРСКИ ТРН У ЕВРОПСКОМ ОКУ: Мађари су, без имало оклевања, одлучили да ово није њихов рат. И Виктор Орбан то понавља готово из дана у дан. Ем што им не пада на памет да шаљу оружје Украјинцима, забранили су и да га други шаљу преко њихове територије и још приде залажу се за промену курса Украјине тражећи од ње да седне за преговарачки сто. А то је оно што тренутно у Кијеву никако не желе да чују. Ових дана су једном немачком гувернеру забранили да дође у Кијев јер се залагао за мир.

Мађарима ни то није довољно. Ових дана су с Русима уговорили нове количине гаса, а нису се либили ни да њихов високи званичник, министар спољних послова Петер Сијарто, усред највећих борби на источном украјинском фронту, дође у Москву. Успротививши се шестом пакету санкција, Сијарто је у сред Брисела поручио: „Никада нећемо допустити да мађарски народ плати цену овог рата.” Зато је један европски званичник мађарску владу назвао „руским и кинеским тројанским коњем”. Орбан се критикује јер „своју великодушну социјалну политику финансира продајом европске безбедности”, а мађарски премијер на то одговара да „задатак Европске уније није да стане уз бок ни Русима ни Украјинцима, већ да стане између Русије и Украјине”.

ШЕНГЕНСКИ ЗИДОВИ: Руски гас неће у Европу, али ће Руси ипак моћи. Додуше, не баш свугде и не баш лако. Белгија, Малта, Данска, Летонија, Литванија, Холандија, Словачка, Чешка и Естонија не желе да виде руске туристе у својој земљи јер су за њих они симбол за агресора. Немојмо претеривати кажу Немци, Португалци, Грци, Кипрани...

Тако је Европа остала подељена око још једног захтева украјинског председника Володимира Зеленског, који је тражио да се уведе забрана путовања с руским пасошем. Као компромис између оних који су такав захтев лако прихватили и оних који су устукнули, нађено је решење да се суспендује споразум о олакшаном издавању виза између ЕУ и Русије. Тако ће они најупорнији Руси ипак некако прескакати „шенгенске зидове” и пробијати се до Европе, оне у којој су још добродошли као туристи.

На европску дилему, руски туристи или не, у Москви су бурно реаговали као да их је ово више изненадило него многе друге мере. „Руску ширину” су показали најавом да на „глупост неће одговорити глупошћу” па неће предузимати реципрочне мере и, како је рекао Сергеј Лавров, шеф дипломатије, „колективно кажњавати грађане ЕУ”. Пут за Москву је отворен.