Zapad nikada neće prihvatiti Rusiju kao ravnopravnog partnera

Pošto zapadni mentori predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog insistiraju da vlasti u Kijevu ne prihvate pregovore s Moskvom, jedini način da se rat okonča jeste vojna pobeda jedne od strana u sukobu. A to će, po svemu što vidimo i znamo, biti Rusija, kaže dr Dragana Mitrović, redovni profesor Fakulteta političkih nauka, osnivač i rukovodilac Centra za studije Azije i Dalekog istoka na FPN-u i Instituta za azijske studije.

Rat će, kako ističe u razgovoru za „Politiku”, trajati do ispunjenja ciljeva zbog kojih je 24. februara i pokrenuta tzv. specijalna operacija, nakon što se Vašington u januaru definitivno oglušio o zahtev da se kroz pregovore i pisane garancije osigura bezbednost Ruske Federacije.

„Rusija je kao velika sila procenila da može i mora vojnim putem da ostvari neophodnu bezbednosnu i geopolitičku poziciju. Cilj je da se Ukrajina, koja je defakto postala deo NATO sistema, potisne toliko da sa njene teritorije ne može da se ugrozi Rusija. Pretpostavljam da je namera i da se Ukrajina odgurne od Crnog mora, sa istorijski ruskih područja, na kojima je, kao i u Donbasu, zbog nepromišljene politike Kijeva postalo opasno biti etnički Rus. Moskva ima obavezu da zaštiti tamošnje stanovništvo”, kaže profesorka Mitrović.

Ukrajini će dakle biti ispostavljen visok račun za političku stranputicu kojom su je njeni lideri decenijama vodili?

Tu cenu sada plaća izgubljenim životima, izgubljenim mirom i bezbednošću svojih građana. A iz rata će izaći materijalno i teritorijalno teško oštećena, zavisna od zapadnih mentora i finansijera. Velike obradive površine već su prodate multinacionalnim korporacijama iz SAD, koje se bave proizvodnjom genetski modifikovanih žitarica. I dobijeno oružje Kijev će morati da otplati na ovaj ili onaj način. Otvoreno se govori da se i žitom iz Ukrajine izmiruju dugovi za pomoć koju Zapad naizgled širokogrudo šalje. Inače, Ukrajina posle osamostaljenja nije Zapadu bila zanimljiva za ulaganja, već je njena privreda bila sistematski uništavana, a iz zemlje se iz ekonomskih razloga iselilo oko deset miliona građana.

Svojevrsna priprema za rat bilo je i raspirivanje mržnje prema Rusiji i ruskom narodu?

To je posebno tragičan deo ove priče. Rusofobija i mržnja prema svemu ruskom gajili su se kao deo identiteta novoukrajinaca, čak i kroz školske udžbenike i dečje igre. A to je potpuno neprirodno, s obzirom na istoriju dva naroda, njihovu bliskost i izmešanost. Istina, deo zapadne Ukrajine nije utemeljen na slovenskom jedinstvu i kulturi, na antifašističkoj i sovjetskoj tradiciji, već na ideologiji nacizma. Taj rezervoar mržnje prema Rusima do ključanja su podgrevali i ukrajinski oligarsi, koji veoma vole Ruse kao potrošače, ali ih straši ruski politički sistem, u kome državni vrh kontroliše oligarhe, a ne obrnuto. Naravno, uz sve ovo postojao je i snažan upliv stranih faktora. Ilustrativan je slučaj uticaja Vašingtona preko vaseljenskog patrijarha, koji se direktno upleo u raskol u Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi. Tako su pokidane duhovne vertikale i veze koje vekovima spajaju narode i čine ih stabilnijim, čvršćim i otpornijim na nasrtaje spolja i iznutra.

Zar Rusija nije imala načina da u Ukrajini kreira sebi naklonjene političke opcije?

Nakon raspada SSSR-a Rusija je bila preslaba, opustošena gangsterskom privatizacijom, urušavanjem institucija, pod ekonomskom okupacijom Zapada posredstvom MMF-a i specijalizovanih agencija UN. Ondašnji lideri nisu bili sposobni da vode zemlju i brinu o njoj, a kamoli da pariraju procesima u Ukrajini. Oporavak je počeo posle 2000. godine, naročito tokom Putinovog drugog predsedničkog mandata. Rusija sada s pravom traži da se njen status velike sile uvaži i da se shodno tome tretira. Čini se da su aktuelni ruski lideri shvatili da šta god njihove elite, narod i vođe budu činili da se približe Zapadu, nikada neće biti prihvaćeni kao ravnopravni partneri, te da su dalji pokušaji samo rasipanje truda i vremena. Rusija i Kina su se u različitim momentima osvedočile da su u zapadni poredak dobrodošle samo ako su spremne da mu služe i igraju po pravilima SAD i njenih korporacija. Onog momenta kada žele da realizuju vlastite interese, ili se uzdignu do nivoa koji predstavlja potencijalni izazov dominaciji SAD, one moraju biti osujećene. I to je zapisano u svim strateškim dokumentima Sjedinjenih Američkih Država.

Može li se time objasniti antiruska histerija na Zapadu, koja povremeno nadmašuje onu hladnoratovsku?

Mržnja Zapada prema Rusiji nije ekskluzivno povezana s vremenom ideološkog sučeljavanja kapitalizma i komunizma. I carska Rusija je doživljavana kao neprijatelj, kao i sovjetska i postsovjetska, i ova današnja. Radi se o netrpeljivosti koja počiva na zapadnjačkoj umišljenoj superiornosti nad svima koji pripadaju drugoj kulturi, veri i identitetu. Tako je i Rusija na Zapadu predstavljana kao izvor opasnosti svake vrste, gotovo sve što jeste i čini žigosano je kao remetilačko i zaostalo. U novije vreme, predsednik Putin je označen kao personifikacija sveg tog zla.

Kako se može objasniti da je takvim vulgarizovanim predstavama o Rusiji podlegao i gotovo čitav zapadni politički establišment?

Svojevremeno sam od američkih kolega čula da su posle kubanske krize fondovi za izučavanje Rusije i katedre sovjetologije bile veoma brojne, mnogo novca je izdvajano za istraživanja. No, nakon raspada SSSR-a i Varšavskog pakta, Rusija je kao velika sila otpisana i prestala je da se ozbiljno izučava. Na mesto stručnjaka došli su propagandisti, na osnovu čijih iskonstruisanih teorija, koje se potom sistemski prošire svetom, i neutemeljenih zaključaka se uobličavaju političke strategije. Malobrojni preostali poznavaoci realnog stanja su skrajnuti, ili je njihov glas naprosto zagušen tom propagandnom bukom. Otud ovoliko nesuvislih poteza, poput uvođenja sankcija Rusiji, kojima je EU sebi nanela veću štetu, u vidu visokog skoka cena gotovo svih roba, urušavanja čitavih industrijskih grana, ugrožavanje bezbednosti hrane i nestašice energenata i sirovina.

Može li nezadovoljstvo građana evropskih država uticati na promenu politike koja ih gura u ekonomski i socijalni sunovrat?

Pitanje je da li evropski lideri imaju političke mudrosti, hrabrosti i odlučnosti, pa i slobode u odlučivanju, da takvim zahtevima izađu u susret. Činjenica je da institucije nisu dovoljno sposobne da apsorbuju dinamizam nezadovoljstva koje će se već u narednim mesecima izliti, što je veoma opasno. Smatram da Rusiji pak nije u interesu da na Zapadu dođe do socijalnih nemira i prevrata, jer bi to moglo da isprovocira opasna „rešenja”, posebno pod uticajem Vašingtona. Možda u ovom trenutku zvuči paradoksalno, ali Rusiji su potrebni mir i stabilnost da bi realizovala svoje razvojne ciljeve.

U ispunjenju tih ciljeva, na koje saveznike Moskva može da računa?

Kao evroazijska i pacifička sila, Rusija pre svega neguje saradnju sa NR Kinom, ne samo u oblasti bezbednosti već i ekonomije, obrazovanja, sporta, kulture. Dobre odnose ima sa zemljama Centralne Azije, koje su bile u sastavu SSSR-a, sa Indijom, Brazilom i Južnoafričkom Republikom u okviru BRIKS-a, zemljama OPEK-a, kao i sa članicama Asocijacije nacija jugoistočne Azije (ASEAN). Njima se pridružuje i dugi niz afričkih i latinoameričkih država koje osećaju da njihov glas nije dovoljno uvažen i koje žele ambijent međunarodne saradnje u kojem bi mogle da ostvare svoje autentične interese. Da bi to postigle, ove države moraju da naprave paralelni sistem, na čemu rade, ali to nije moguće ostvariti u kratkom roku i bez ogromnih resursa i značajnog udela u globalnoj ekonomiji, ili da postojeći reformišu iznutra, što im je bilo onemogućeno.

Realno je pretpostaviti da će Sjedinjene Američke Države učiniti sve da takvo „pregrupisavanje” osujete, kako bi očuvale svoj globalni dominantni položaj?

Američki državni sekretar Blinken je u nedavnom razgovoru sa zemljama ASEAN-a rekao da SAD ne žele da ih pritiskaju da izaberu stranu, američku ili kinesku. Tako je nastupio znajući da bi se one, zastrašene američkim pritiskom, u mnogo većoj meri okrenule Kini, što bi za SAD bilo porazno. Ako naiđu na snažan, autentičan otpor, Amerikanci uvažavaju realnost. To je pouka koju i mi treba da sledimo, kada nam prete da ne možemo sedeti na više stolica. A tako nas tretiraju jer smo nekoliko puta pokazali da smo podložni pritiscima. Tamo gde se često iskazuje ovakva slabost, na nju se onda i računa.

Iznenađujuće neprijateljstvo Japana

Japan se iznenađujuće neprijateljski postavio prema Rusiji, iako iz te susedne zemlje uvozi strateške sirovine. Uz to, njihove dve velike korporacije uključene su u gigantski naftno-gasni projekat „Sahalin 2”. Rusi su stavom zvaničnog Tokija bili zatečeni, tim pre što su u vreme premijera Abea bili produbljeni bilateralni odnosi. U jednom od poslednjih intervjua premijer Abe je iskreno i hrabro rekao da je čudno što zapadni lideri nisu čuli za bezbednosna strahovanja Rusije, a Putin je njemu o tome govorio prilikom svakog od 36 razgovora. Za razliku od Japana, Južna Koreja nastoji da zadrži izbalansirani stav, zbog uticaja Rusije na Severnu Koreju. Ostale azijske zemlje, baš kao i ogromna većina afričkih i latinoameričkih država, u velikoj meri razumeju i uvažavaju poziciju Rusije, s kojom imaju ekonomsku, kulturnu i političku saradnju, kao i traumatično iskustvo sa mnogim zemljama Zapada. Što se tiče Australije i Novog Zelanda, one su i u opredeljenju prema ratu u Ukrajini u potpunosti deo tzv. političkog Zapada.

Tajvan – potencijalno ratno žarište

Kina je početkom prošlog meseca održala vojne vežbe u vodama oko Tajvana. Da li je to najava otvaranja još jednog ratnog žarišta?

Tajvan jeste neuralgična tačka, na kojoj se prelama pitanje prevlasti na Pacifiku. Bez dominacije na tom okeanu, SAD bi prestale da budu svetska sila broj jedan. Zato Amerika grčevito brani Tajvan, u sadejstvu sa saveznicima i parasaveznicima u regionu. Ukoliko bi pak Peking preuzeo kontrolu nad Tajvanom, izbio bi direktno na Pacifik i zagospodario ključnim plovnim prolazima kao svojim teritorijalnim vodama. Zato je Tajvan bitan i jednoj i drugoj sili, s tim što za Kinu on pripada pitanjima od ključnog nacionalnog interesa, jer ga smatra delom svoje teritorije. Blokadom ostrva tokom vojne vežbe, Kina je demonstrirala na koji način bi mogla da zauzme Tajvan ili ga ekonomski uguši. Međutim, smatram da vojni sukob ne odgovara ni Kini ni Americi, u ovom trenutku za to nisu ni spremne, ni voljne.