Gde ste, braćo

Svake poslednje nedelje u martu beogradski Romi, ma koje vere bili, proslavljali su Bibijaku, praznik u čast plemenite Tetkice Bibije, koja ih je u srednjem veku vidala i spasavala od posledica neke smrtonosne rednje, valjda kuge. U međuvremenu su zatražili od Patrijaršije da je kanonizuje, a od Vatikana da je beatifikuje, pa gde „prođe”. Džaba, ali su ipak počeli da je pominju i slave kao sveticu. Slavi se svuda, ali ova, beogradska, najbliža je srcu.

U tesnom dvorištu oronule zgradice na beogradskom Pašinom brdu, pri dnu Ulice gospodara Vučića, bila je česma: na nju su stavili mermernu ploču, a iznad ikonu s Bibijinim likom i oreolom kao izrazima iskrene zahvalnosti i slavili praznik. Tome je mogao da prisustvuje svako – Nemci, Srbi, Šiptari, Italijani, Meksikanci, Kinezi, Eskimi, crni, žuti, beli ili crveni, a najrevnosnije su bile komšije iz Marinkove bare, s Neimara, Čubure i Dušanovca. Posle je Bibiji ozidana kapelica, zaslužila je.

Jednom su za slavu priredili gala večeru u restoranu „Jezero” na Adi Ciganliji, na koju su došli i Romi profesori univerziteta, pisci, lekari, sportisti, inženjeri, advokati, estradni i operski pevači... zajedno sa sirotinjom i simpatizerima (što je donekle obesmislilo predrasudu da su Romi na dnu lestvice obrazovanja i životnog standarda). Gde su i da li su nastavili, ne zna se, ne oglašavaju svoj praznik po novinama.

Cigani i Romi

Posle su se sporadično pojavljivali u „crnim” ili „ružičastim” hronikama, ali se na tom njihovom poslednjem skupu doznalo i ono što se o Romima do tada nije znalo... kao ni danas, uostalom. Evo te priče namenjene onima što su opsednuti podelama. Jer sudbina napaćenih Roma je takva da vekovima svaki glas u odbranu njihovih prava, ili delo u prilog njihovoj duhovnosti dolazi – u pravi čas.

Zbog „moralnih čistunaca” odmah valja otkriti da naziv Cigani nije pogrdan već pogrešan: reč je o staroj, ortodoksnoj sekti koja je delovala na prostorima Vizantije do 12. veka, a kako je romska selidba od severozapada Indije do hrišćanske Evrope prolazila tuda, prišli su joj, zaboravljajući vremenom i silom prilika pređašnji bramanizam.

Imaju svoju istoriju, kulturu i običaje, značajno su sačuvali jezik, smislili su zastavu i ispevali himnu, imaju sve atribute nacije... ali ne i državu, pa su poslednji narod apatrida koji nastanjuje Majčicu Zemlju.

Romska sudbina je slična onoj koja prati braću Mojsijevog zakona, ako ne i gora, ali Jevreji su u najtežim vremenima sačuvali veru i svest o svom poreklu čime su, uprkos progonu, ostali čvrsto povezani, a nesrećni Romi su se, u nastojanjima da sačuvaju glavu, priklonili mimikriji, „utapali se” u okruženje prihvatajući tuđe jezike, nove običaje i nepoznatu veru.

Uzalud! U prosvećenoj Evropi postojale su samo tri države u kojima romski narod nikada nije bio proganjan! To su Rusija, Grčka i Srbija, što se pripisuje pravoslavnoj tradiciji s nizom paganskih elemenata koji se ovih dana ispoljavaju kao tolerancija. Zato su se mnogi ovdašnji Romi često izjašnjavali kao Srbi, pa uprkos silnim popisima nije ustanovljeno koliko ih zaista ima. Po popisu iz 2011. bilo ih je oko sto pedeset hiljada, mada su sociolozi i etnopsiholozi tvrdili da ih je bar pet puta više. Trebalo bi spomenuti i da ovde nadimak Ciga nije pogrdan, a ni Romi se ne uvrede kad ih neko tako oslovi. Takav su narod, a i mi smo takvi.

Za razliku od evropskih naučnika koji su na primeru Roma doskora pokazivali ograničeno znanje i sužene horizonte do te mere da su pojedini iznosili hipoteze koje se graniče s ludošću, Arapi su vekovima pre znali da je pradomovina tog naroda Indija. U jednom od poglavlja znamenitog dela Tariha bin Halduna, posvećenog borbama Arapa i Roma 834. godine, spominje se da su Arapi zarobili 27.000 protivničkih vojnika koje su kolonizovali u Avni Zerbe, današnjem Anazarbasu, u Anatoliji, a da su ih Grci odmah posle vizantijsko-arapskog rata 855. godine odveli u oblast svoga carstva. Pravi egzodus iz postojbine počinje tek u 11. i 12. veku, kao posledica ratova koje su protiv radžastana na severozapadu podkontinenta zapodenuli Seldžuci i Afgani, pa su Romi bili i prve žrtve agresivnog islama.

Jedan narod

A pre toga? Za izučavanje istorije Roma značajne su Vede – Rigveda, Samaveda, Jadžurveda i Atarvaveda i epovi „Mahabharata” i „Ramajana”, koji su nastali mnogo pre Hrista. Danas deluje neverovatno da su ratove protiv Roma od 15. do 8. veka pre nove ere vodili Arijci, koji su iz podkavkazja i sa severa Irana stigli do granica Indije. To pleme se stopilo s većinskim stanovništvom pa je romska krv i arijevska, mnogo više nego u naroda kojem je to postalo bit državnog programa nacionalne superiornosti (ili kako je to imenovao Fridrih Niče – Übermensch).

Romi su dobijali mnoge bitke, ali gubili sve ratove. To je posledica etičkog kodeksa koji nije dopuštao da se ubije zarobljeni neprijatelj, čak ni takav kakav je bio Mahmud Gor, najsuroviji vojskovođa svih vremena, koji je na monstruozan način ubio poslednjeg romskog kralja (radžu) Pritviradž Čauhana.

Ni u Evropi nije bilo bolje, pa je do 1726. godine važila „nadoknada za romsku glavu” u bukvalnom smislu! Iako je plaćanje tog zločina ukinuto, poslednja „veštica” spaljena na lomači 1927. godine bila je neka Romkinja iz Bajerna, takoreći nedavno.

Verovalo se da su španski Romi ostatak Mavara koji su do pre pola milenijuma vladali Pirinejskim poluostrvom te da su poreklom Egipćani! To nije tačno: oni su samo prihvatili poneki običaj, nekoliko reči i lautu, prapreteču gitare, a za ostalo se zna. Zbog toga, ali i stigmatizacije kojoj su sve vreme bili izloženi, neki Romi su se izjašnjavali kao Egipćani, što je stiglo i do Srbije, gde su postali Ejupci i dečacima počeli da nadevaju ime – Naser. Aktivistkinja tog „prevrata” bila je – tetka Džeja Ramadanovskog.

A među Romima koji su se ponosili svojim nacionalnim identitetom najdosledniji je bio pokojni Šaban Bajramović, mada na čudan način, više prkosom nego argumentima: istupio je iz nekog niškog kulturnoumetničkog društva kad mu je iz naziva izbačeno ime sunarodnika prvoborca i zamalo narodnog heroja, a ime preinačeno u „Rom”. Ili, na popisu iz 1981. godine, kada su građani prvi put mogli da se izjašnjavaju kao Romi, a on na pitanje anketara šta je po nacionalnosti ponosno odgovorio: „Četrdeset pet godina sam bio Ciganin, a tek deset sam Rom. Zato, piši – Ciganin!” Šta god da je zbunjeni popisivač zaokružio, bili smo i ostali – braća.

A, ako ovo pročita neko od autora i izdavača udžbenika ili aktivista NVO Opre Roma – biće bolje svima.