Skrivalica zvana ugalj

Bogatstva naše zemlje ističu se ali su i bila isticana u svakoj prilici i na svakom mestu. Kao ilustracija se navodi i izvod iz referata Borisa Kidriča (visokog partijskog i državnog funkcionera), o izgradnji socijalističke ekonomije, na petom kongresu KPJ, davne 1948. godine. Kidrič je pitao a cela dvorana skandirajući odgovarala: „Imamo li uglja, i to ne samo lignita i mrkog? Da, imamo ga. Imamo ga čak i više nego što nam je potrebno! Imamo li nafte! Da imamo!”

Sedamdeset godina kasnije, naši potomci uče iz udžbenika u kojem je zapisano: „Rezerve uglja u Srbiji procenjene su na oko 22 milijarde tona. Međutim, najveći deo rezervi čine niskokalorični lignit (preko 97 procenata), manji deo srednje kalorični mrki ugalj a još manji deo zauzima visokokalorični kameni ugalj.” (udžbenik Geografije za III razred gimnazije, 2021.)

 Danas, na internet pretraživaču Gugl nalazite:

– samo jedno mesto u našoj zemlji ima zalihe uglja za narednih 150 godina;

– mada se po većini drugih stvari nalazi na 50. mestu na planeti, srazmerno svojoj veličini i visini BDP-a, Srbija zauzima 10. mesto na svetu po proizvodnji lignita;

– rudarski basen Kolubara je srce energetskog sistema zemlje i novootvoreni površinski kop Radljevo će obezbediti ugalj za sledećih 60 godina...

Istovremeno sa navedenim, sredstva informisanja (štampani mediji, televizija) nas obaveštavaju da (pretežno za potrebe termoelektrana) uvozimo ugalj iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Bugarske i Rumunije. Pre nekoliko dana smo, u direktnom prenosu jednog obraćanja javnosti, čuli da uvozimo ugalj i iz Indonezije.

Svi ovi i brojni drugi kontradiktorni podaci o uglju su pred nama. Imamo velike rezerve uglja ali ga i uvozimo? I šta ćemo sad? – što bi rekla Konstrakta.

Jedan je način da sve navedeno zaboravimo, da ne razmišljamo o tome i da se okrenemo ustaljenom životu iz dana u dan. Drugi je da mi, obični građani ove zemlje zamolimo kompetentne, stručne institucije da nam pojasne napred iznete navode i cifre. Da li dovoljno proizvodimo, po vrstama uglja i po asortimanu? Za koje vrste uglja su projektovane naše termoelektrane? Da li domaćom proizvodnjom možemo zadovoljiti sve potrebe (termoenergetika, industija, široka potrošnja, i dr.)? Šta je uzrok tolikom uvozu? Da li je rentabilnije uvoziti ili proizvoditi u zemlji, korišćenjem zaliha? I na kraju, možda još važnije: da li možda ima propusta i grešaka u sektoru rudarstva?

Aleksandar Blažek,
Beograd