Film nije umetnost koja snima život

Jedan od najznačajnijih evropskih i svetskih reditelja Žan-Lik Godar preminuo je u 92. godini, javio je francuski list „Liberasion” pozivajući se na ljude bliske reditelju. Godar je bio jedan od začetnika i najznačajnijih predstavnika  francuskog novog talasa u filmskoj industriji, a njegovi filmovi „Do poslednjeg daha” i „Prezir” pomerili su granice kinematografije i inspirisali reditelje decenijama nakon vrhunca koji je Godar postigao šezdesetih godina, prenosi Rojters. Prema „Gardijanu” odlikovao ga je ikonoklasičan naizgled improvizovan stil snimanja, kao i nepopustljiv radikalizam. Godarovi upadi u tabu teme i njegove nove tehnike preokrenuli su filmski establišment i inspirisali različite reditelje kao što su Martin Skorseze, Kventin Tarantino, Stiven Soderberg, D. A. Penbejker, Robert Altman, Džim Džarmuš, Vong Kar-Vai, Vim Venders, Bernardo Bertoluči i Pjer Paolo Pazolini.

Svetsku slavu stekao je svojim prvim dugometražnim filmom, danas kultnim ostvarenjem „Do poslednjeg daha”, sa Žan-Polom Belmondom i Džin Siberg u glavnim ulogama.  Ovaj, inače jedan od najranijih i najuticajnijih filmova francuskog novog talasa, snimljen je 1960. godine i u to vreme je privukao veliku pažnju zbog smelog vizuelnog stila. Zajedno sa Trifoovim ostvarenjem  „400 udaraca” i Reneovim „Hirošima, ljubavi moja” proslavio je autore francuskog novog talasa u međunarodnim okvirima.

Sa tada mladim Fransoa Trifoom, Klodom Šabrolom, Žakom Rivetom i drugim vršnjacima Godar je počeo da piše za filmske časopise i stvara novi filmski pravac, stekavši reputaciju militantnog intelektualca, veoma oštrog jezika i pera. Bio je ideološki opredeljen i veliki kritičar Holivuda, često i zadrt u svojim uverenjima, takođe i strastveni čitalac i pobornik marksističke filozofije. Smatrali su ga najradikalnijim francuskim rediteljem šezdesetih i  sedamdesetih godina prošlog veka.

Rođen je 3. decembra 1930. godine u Parizu, u dobrostojećoj porodici švajcarskog psihijatra Pola Godara i Francuskinje Odile Mono, kćerke bankara. Pohađao je dobre škole u Švajcarskoj, a 1949. godine upisao se na studije antropologije na Sorboni, ali nastavu uopšte nije pohađao. Ubrzo se priključio grupi mladih filmskih kritičara u kino-klubu koji su pokrenuli novi talas. Za Godara i čitavu generaciju, kojoj pripadaju i Fransoa Trifo, Klod Šabrol, Žak Rivet i drugi, film je bio jedna od najznačajnijih pojava u umetnosti i sve se oko njega vrtelo. Više nego na fakultetu, vreme je provodio u Kinoteci i u kino-klubu u Latinskom kvartu, a početkom pedesetih, sa ovom grupom mladih ljubitelja filma i reditelja, pokreće časopis „Filmska gazeta”. Već 1952. počinje da piše i kritike za kasnije čuveni filmski časopis „Sveske o filmovima” u kome se ističe svojim kritikama o holivudskim  rediteljima...

U jesen 1952, Godar odlazi u Švajcarsku, gde je snimio svoje prve kratke filmove, a u Pariz se vratio u januaru 1955,  kada i počinje njegov uspon kao reditelja posle filma „Do poslednjeg daha”, a  ostvarenja „Alfavil” i „Prezir” zacementirala su njegov rediteljski status u filmskoj umetnosti.

Jednako lepo je čitati Godarove misli o filmu, misli jednog u filmsku umetnost zaljubljenog stvaraoca, kao i gledati njegove filmove. Sebe je smatrao piscem, esejistom, kritičarem koji filmuje svoje kritike, usamljenikom, sanjalicom, marginalcem.

„Ja sam marginalac, i to je činjenica. Rizik nije biti van margina, već ne biti uopšte na papiru. Imati izbor između samoubistva i ultrasiromaštva. Ja nisam baš taj slučaj, ali nisam ni daleko od njega. Sve može odjednom stati. Bilo da sam unutar ili izvan margina, još sam negde među spisima”, lucidno je priznavao.

Književnost mu je mnogo značila, a tu ljubav nasledio je od majke. Od detinjstva čitao je Tomasa Mana, Muzila, Hermana Broha, Žida, Foknera, Džojsa, Sartra i Kamija. Njegov deda bio je prijatelj Pola Valerija. Imao je sve njegove knjige, tako da su dedinu biblioteku zvali „valerijanum”.

Na pitanje šta je za njega veliki pisac, odgovorio je:

„Madam Lafajet. Ponovo je čitam. Zatim, Balzak, Stendal, Flober, Tolstoj, Dostojevski, Dikens, Tomas Hardi, Virdžinija Vulf, veliki Amerikanci… Svi oni imaju stil, to jest, mesto u kojem im počiva duša”. Smatrao je da kod Siorana duh menja materiju, da on hrani njegov duh upravo zbog smisla za aforizam.

„Ako naiđemo na lepu misao sa njom možemo ostati koliko hoćemo. A zatim je nosimo sa sobom. Pesoa, kog mnogo volim, mnogo je mračan, Sioran daje nadu.”

O svom shvatanju pripovedanja u filmu rekao je:

„Odista ne želim da pričam priču. Više volim da upotrebim neku vrstu tapiserije u koju mogu da utkam svoje sopstvene ideje. Međutim, uopšte nemam potrebu da pričam. Konvencionalni događaj mi isto tako dobro posluži, a možda još i bolje. Amerikanci, naravno, znaju kako da veoma dobro ispričaju priče; Francuzi – ne. Flober i Prust ne umeju da pričaju; oni rade nešto drugo. Književni kritičari često hvale dela kao `Ulis` ili `Kraj igre`, zbog toga što ona iscrpljuju izvestan žanr, za sobom zatvarajući vrata. Međutim, u filmu uvek cenimo dela koja otvaraju vrata.”

Njegovi filmovi sadrže veliki broj citata, on sam u knjigama je nalazio opojnost:

„Knjiga vas obuzima, otvori se pred vama, ponudi vam se i onda se zatvori. Uvek su me kritikovali što cepam stranice iz knjiga. Nikada nisam smatrao da na taj način nanosim zlo knjizi. To mi ne smeta. Ukoliko mi knjiga kasnije ponovo zatreba, ja je kupim. Za mene knjiga nije umetnički predmet, već sredstvo komunikacije. Novi talas nije prihvatio one koji su posećivalo kafe `Flora` već one koji su išli na Pigal”, zapažao je Godar.

Po njegovom mišljenju, čitav novi talas mogao se definisati po odnosima prema fikciji i stvarnosti, da lepota i istina imaju dva pola: dokumentarnost i fikciju. Njegova polazna tačka bila je dokumentarnost, kojoj je dodavao „istinu fikcije”.

„Zbog toga sam uvek radio sa profesionalnim umetnicima. Film nije umetnost koja snima život, kamera nije samo aparat za reprodukovanje. Film je, naprotiv, nešto između života i umetnosti. Za razliku od slikarstva i književnosti, film istovremeno dodaje životu i oduzima od njega i ja pokušavam da to isto uradim u filmovima”, isticao je.

Naš Žika Bogdanović pisao je o tome da je Godar bio hroničar filmskog repertoara, prekalio se kroz iskustva svojih prethodnika. Bogdanović je smatrao da je za Godara važna ta dvostrukost, egzistencija i esencija, intelektualno i čulno, ona „mračna i bolna senka života, prikrivena ravnodušnošću, a potcrtana patnjom, koja se završava smrću”.

„Nismo mi oni koji misle, mi smo oni koji su mišljeni. Mi smo ščepani, fascinirani, zaslepljeni, opsednuti”, to je bio Godarov stav o njegovoj generaciji.

Povodom 50 godina Filmskog festivala u Kanu izjavio je: „Baš me briga za to. Ništa mu ne dugujem, ništa od njega nisam imao. Međutim, često tamo idem jer volim da vidim neki novi film. Danas filmski festivali liče na kongrese stomatologa: govorancije, kokteli, hrana, banketi, gradonačelnik, žena gradonačelnika... Baš deprimirajuće.”