Problematični koridor predsednika Erdogana

Predsednik Redžep Tajip Erdogan namerava da stvori bezbednosni pojas duž južnih granica Turske prema Siriji i Iraku, ali veliko je pitanje koliko je ta vizija ostvarljiva imajući u vidu složene političke i topografske okolnosti u graničnom području.

Posle ponude pomirenja sirijskom lideru Bašaru el Asadu, Erdogan pokušava da otopli odnose s Damaskom dok istovremeno insistira na zonama bezbednosti duž granice sa Sirijom, gde turske snage i dalje drže položaje na severozapadu zemlje, što je ključna prepreka pomirenju. Sirija uporno zahteva povlačenje turskih trupa i obustavu pomoći naoružanim pobunjeničkim grupama na severu zemlje.

Slična je situacija i sa Irakom, na čijoj teritoriji turska vojska često izvodi operacije sa ciljem neutralizacije naoružanih kurdskih grupa za koje Ankara tvrdi da su pod kontrolom Radničke partije Kurdistana (PKK), političke i vojne formacije koja je posle gotovo četiri decenije oružane borbe u Turskoj proglašena za terorističku organizaciju.

PKK godinama ima baze po planinskim oblastima iračkog Kurdistana i povezana je s naoružanom grupom Jedinice za zaštitu naroda (YPG) koja je predvodnik borbe za autonomiju Kurda na severu Sirije.

„Nećemo prekinuti našu borbu dok koridorom dubine 30 kilometara ne obezbedimo naše južne granice od jednog do drugog kraja”, kaže Erdogan, dodajući da će se sve vojne operacija nastaviti po planu.

Turska još od 2019. zahteva pojas bezbednosti u Siriji i pokušava da neutrališe PKK koji je u Iraku proširio teritorije pod svojom kontrolom. To su Erdoganovi preduslovi za normalizaciju odnosa sa susedima. On ponavlja da Turska sebi zadržava pravo na bezbednosni koridor i na vojne intervencije čak i ukoliko povuče vojsku iz Sirije.

Ova Erdoganova vizija svakako bi bila na pregovaračkom stolu ukoliko Ankara i Damask prihvate da obnove bezbednosni dogovor iz 1998. poznat kao Sporazum iz Adane, kojem je posredovala Rusija. Sporazum je potpisan neposredno pošto je Sirija uskratila gostoprimstvo lideru PKK Abdulahu Odžalanu.

Po slovu sporazuma, od Sirije se tražilo da zatvori sve logore PKK i spreči njene aktivnosti na svojoj teritoriji, da sudi ili da isporuči zarobljene militante i da onemogući pripadnicima PKK putovanja preko Sirije. Dve strane su se složile da uspostave direktnu telefonsku vezu.

Iako se u sporazumu to ne pominje, Turska je smatrala da ima pravo da interveniše u dubini od pet kilometara unutar sirijske teritorije, što je Damask odbacio. Tako se dogodilo da sporazum ne bude ratifikovan. Dve strane su decembra 2010. potpisale Sporazum o zajedničkoj saradnji protiv terorizma, koji Siriju obavezuje da spreči aktivnosti PKK, ali Turskoj ne daje pravo na unilateralne vojne intervencije niti pominje koridor.

Jedini put kada je Turska uspela da u jedan zvanični dokument upiše bezbednosnu zonu od 30 kilometara je u sporazumu Ankare i Moskve iz 2019, ali nikada ne i sa Sirijom. Dve strane se razilaze i oko toga ko je terorista: snage YPG za Ankaru jesu, za Damask nisu.

Kakve su onda perspektive da Asad prihvati šest puta dublji koridor? Slabe, jer niko u Damasku ne veruje da je Turska spremna da povuče svoje vojnike i obustavi podršku preostalim naoružanim grupama koje nastavljaju borbu protiv Asadovog režima.

Otpor Erdoganovoj viziji je snažan i u Iraku, posebno posle turskog artiljerijskog napada na jedno kurdsko selo u julu, kada je ubijeno devet civila. Autonomna administracija iračkog Kurdistana predvođena Kurdskom demokratskom partijom imala je sporazum s Turskom, ali sada se otvoreno suprotstavlja Ankari. Obustavljen je svaki saobraćaj između dve zemlje.

Turska se od 2017. poziva na član 51 Povelje UN o samoodbrani da bi pravdala vojne akcije na iračkoj teritoriji. Bezbednosni protokol dve zemlje iz 1984. dopuštao je prekogranične operacije do deset kilometara dubine, ali on je četiri godine kasnije istekao i nije obnavljan.

Turska je u međuvremenu uspostavila svoje baze po iračkom Kurdistanu, a vojne postaje dominiraju brdima duž granice iako su pripadnici PKK promenili strategiju i povukli se u duboke doline planinskih venaca, teren kojim niko nije uspevao da vlada kroz istoriju.

Erdoganov plan zavisi od saradnje s vlastima s druge strane turske granice. U Iraku su uspostavljene veze s vodećom kurdskom partijom, ali ona nema snage da obezbedi koridor s južne strane. Što se tiče Irana i planina Kandil na iračko-iranskoj granici gde se krije rukovodstvo PKK, Ankara teško da može da se osloni na saradnju s Teheranom. U Siriji, svi su protiv.

Erdoganovu zamisao o bezbednosnoj zoni duž južnih granica Turske treba tumačiti kao njegov manevar uoči predsedničkih izbora naredne godine, koji će, po svim procenama, predstavljati najozbiljniji izazov njegove dve decenije na vlasti. To je istovremeno i pokušaj da se smanji pritisak koji u zemlji ima zbog prisustva četiri miliona sirijskih izbeglica.