Sofoklova opomena političarima

Naša predstava zove se „Edip”! Na to smo se odlučili iz više razloga. Prvi je taj da se ne zna koji je originalni naslov Sofoklovog dela, a drugi jer je to priča o političaru koji je sveden na svoju pravu ljudsku meru i prognan iz svog rodnog grada.

Vito Taufer, slovenački reditelj osobenog senzibiliteta ovako je u razgovoru za „Politiku” govorio o svom novom susretu sa beogradskim kolegama i publikom, posle gotovo tri decenije pauze. Povod je veliki projekat „Edip” koji po motivima svevremene Sofokolove tragedije režira u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tekst su adaptirali Vesna Radovanović i Marko Manojlović, dramaturg je Vesna Radovanović, scenograf Lazar Bodroža, kostimograf Marija Marković Milojev, kompozitori Robert Pešut Magnifico i Aleksander Pešut Schatz, a za scenski govor zadužena je Ljiljana Mrkić Popović.

U tragediji o Edipu, sinu tebanskog kralja, kome su prorekli da će ubiti oca i oženiti se majkom, u naslovnoj ulozi pojavljuje se Milan Marić, a Sofoklove junake tumače i Nataša Ninković, Srđan Timarov, Bojan Dimitrijević, Aleksandar Đurica, Miloš Samolov, Nebojša Ljubišić, Zoran Cvijanović i Joakim Tasić.

Iza Vita Taufera je više od 100 dramskih predstava, nekoliko opera, igrani film. Sarađivao je sa brojnim pozorištima širom bivše Jugoslavije i dobitnik je velikog broja esnafskih priznanja: nekoliko Borštnikovih nagrada, Lovorovih venaca sarajevskog MESS-a, Sterijine nagrade, nagrade „Marul” Marulićevih dana, Prešernove nagrade… Specijalnu nagradu Bitefa Taufer je dobio 1996. godine za predstavu „Silence Silence Silence” , režirao je dela Gogolja, Krleže, Joneska, Šekspira, Beketa, Sofokla, Čehova…

„Kralj Edip” smatra se Sofoklovim najačim delo. Zašto ste baš ovu dramu izabrali za susret sa beogradskom publikom?

Nisam boravio ovde 30 godina i moje znanje iz novina i televizijskih emisija nije dovoljno pouzdano da bih se usudio da tumačim vašu društvenu stvarnost. Zato mi je bila potrebna neka arhetipska, univerzalna tema kao ishodište koje ćemo tokom rada, uz pomoć ekipe, produbljivati, konkretizovati. Zbog toga sam prvo pomislio na grčku tragediju, a na priču o Edipu, prototipu kriminalističkog žanra, podstaklo me čitanje prevoda na slovenački jezik našeg stručnjaka Kajetana Gantara. Čitajući taj prevod shvatio sam koliko je ova tragedija, zapravo, savremena priča, današnja, prvenstveno u potpuno modernom pristupu kreiranju likova i njihovih odnosa. Dirnula me je ta psihološka prepoznatljivost likova, kao da ih je Sofokle pisao u modernom dobu, za razliku od, na primer, Eshilovih koje su mnogo više apstraktne, poetske strukture i konstrukcije. Ovo su psihološki kompleksni portreti živih ljudi. Drugo je tema koja dotiče naše društvene, političke okvire, koji se neverovatno podudaraju sa geopolitičkom, kulturnom slikom u vreme kada je ovo delo Sofokle pisao. Vreme propadanja eksperimenta atinske demokratije koja je zapravo trajala kratko, ali bila plodno razdoblje za umetnost, filozofiju, arhitekturu...

Šta je ključno u vašem čitanju „Edipa”, budući da pamtimo vaš rukopis iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka kada ste pomerali granice pozorišta?

Mislim da sam najradikalniju autorsku, postdramsku i meni najomiljeniju predstavu napravio u ovom novom veku. Reč je o delu „Drrream” iz 2000. godine, koje je imalo premijeru na MESS-u. Postdramski teatar u ono vreme još nije bio mejnstrim i barem kod nas pozorište je zapadalo u krizu, što je prvenstveno bilo vidljivo po padu brojnosti publike, što je, mislim, bila posledica konkurencije elektronskih medija. Većina pozorišta, na čelu sa SNG, pokušavala su da to reše uz pomoć hiperprodukcije premijera, što nije rešilo ništa, već je, naprotiv, upravo devalviralo pozorišni čin... Shvatio sam da se zapravo treba vratiti publici, da se možda treba vratiti priči, tekstovima, radu sa glumcima tako da bih to svoje traženje nazvao postpostdramskim. Hteo sam da se vratimo tekstu kao celini i postupcima koje bih nazvao transžanrovskim. U „Edipu”, recimo, nismo promenili ništa što se tiče dramske, dijaloške partiture. Drugo je lirika koju peva hor i koja je, u obliku kako je napisana, ipak slika duhovnog života u Atini pre 2.500 godina, te za nas danas manje-više nerazumljiva. Te lirske delove smo nadomestili pesmama i muzikom autorskog tandema braće Pešut, Magnifica i Schatza.

Negde u tom periodu, od sedamdesetih do devedesetih godina intenzivno ste boravili u Beogradu, sa Sterijinog pozorja 1991. godine vratili ste se kao pobednik sa „Medejom” Daneta Zajca koju ste radili u Dramskom teatru u Skoplju… Iza vas je i lep period stvaranja sa KPGT-eom i Ljubišom Ristićem. Kakva su ta vaša sećanja?

Potičem iz pozorišne porodice i teatar nije bio ništa novo za mene. Moja majka je bila glumica, otac pozorišni kritičar, tako da sam kontakt sa scenom imao od detinjstva, ali praktično sam prvi put ušao u proces rada u institucionalnom pozorištu sa „Persijancima” Ljubiše Ristića u SMG gde sam dobio ulogu bubnjara. Vežu me za to vreme svakako brojne uspomene. Za mene je dragoceno iskustvo bio rad na poziciji asistenta na Ristićevoj predstavi „Misa u A molu” prema Kišovoj „Grobnici za Borisa Davidoviča”. Tu sam, praktično, završio pozorišnu školu, jer na akademiji nisam naučio baš mnogo toga. Počevši da radim na svojim projektima, shvatio sam da moram da idem svojim putem.

Iako je Edip pritisnut dubokom patnjom i strašnom moralnom brigom, on ipak nije klonuo, nego i tada pokazuje veliku snagu i svest, jer mirno prima na sebe svoju gorku sudbinu. Kako antika korespondira sa našim vremenom? Čega je Edip sinonim?

Kuga, raspad, propast, doktrine, svetske velesile, kraj demokratije, haos… Sve to o čemu piše Sofokle podseća me na današnje vreme. Edip je čovek koji je došao sa namerom da uspostavi pravni red. Znači da otkrije, razotkrije, nađe ubicu bivšeg kralja. Čin bez kojeg je, zapravo, svaka vladavina nemoguća ako se gradi na zločinu. Ta politička odluka pretvara se u tragediju, a istovremeno i u političku katarzu. Na tom mestu se taj psihološki triler pretvara u politički.

Etika, moral, lepota, estetika, U kojem vrednosnom vozu bi se Edip našao danas? Šta se dešava kad čovek dođe na vlast i pomisli da je „ravan bogu”?

To je Sofoklova opomena svim ambicioznim političarima do današnjeg dana. Da ne izgube kontakt sa svojom ljudskom dimenzijom iako im se ni u tom slučaju uglavnom ne piše dobro.