Софоклова опомена политичарима

Наша представа зове се „Едип”! На то смо се одлучили из више разлога. Први је тај да се не зна који је оригинални наслов Софокловог дела, а други јер је то прича о политичару који је сведен на своју праву људску меру и прогнан из свог родног града.

Вито Тауфер, словеначки редитељ особеног сензибилитета овако је у разговору за „Политику” говорио о свом новом сусрету са београдским колегама и публиком, после готово три деценије паузе. Повод је велики пројекат „Едип” који по мотивима свевремене Софоколове трагедије режира у Југословенском драмском позоришту. Текст су адаптирали Весна Радовановић и Марко Манојловић, драматург је Весна Радовановић, сценограф Лазар Бодрожа, костимограф Марија Марковић Милојев, композитори Роберт Пешут Magnifico и Александер Пешут Schatz, а за сценски говор задужена је Љиљана Мркић Поповић.

У трагедији о Едипу, сину тебанског краља, коме су прорекли да ће убити оца и оженити се мајком, у насловној улози појављује се Милан Марић, а Софоклове јунаке тумаче и Наташа Нинковић, Срђан Тимаров, Бојан Димитријевић, Александар Ђурица, Милош Самолов, Небојша Љубишић, Зоран Цвијановић и Јоаким Тасић.

Иза Вита Тауфера је више од 100 драмских представа, неколико опера, играни филм. Сарађивао је са бројним позориштима широм бивше Југославије и добитник је великог броја еснафских признања: неколико Борштникових награда, Ловорових венаца сарајевског МЕСС-а, Стеријине награде, награде „Марул” Марулићевих дана, Прешернове награде… Специјалну награду Битефа Тауфер је добио 1996. године за представу „Silence Silence Silence” , режирао је дела Гогоља, Крлеже, Јонеска, Шекспира, Бекета, Софокла, Чехова…

„Краљ Едип” сматра се Софокловим најачим дело. Зашто сте баш ову драму изабрали за сусрет са београдском публиком?

Нисам боравио овде 30 година и моје знање из новина и телевизијских емисија није довољно поуздано да бих се усудио да тумачим вашу друштвену стварност. Зато ми је била потребна нека архетипска, универзална тема као исходиште које ћемо током рада, уз помоћ екипе, продубљивати, конкретизовати. Због тога сам прво помислио на грчку трагедију, а на причу о Едипу, прототипу криминалистичког жанра, подстакло ме читање превода на словеначки језик нашег стручњака Кајетана Гантара. Читајући тај превод схватио сам колико је ова трагедија, заправо, савремена прича, данашња, првенствено у потпуно модерном приступу креирању ликова и њихових односа. Дирнула ме je та психолошка препознатљивост ликова, као да их је Софокле писао у модерном добу, за разлику од, на пример, Есхилових које су много више апстрактне, поетске структуре и конструкције. Ово су психолошки комплексни портрети живих људи. Друго је тема која дотиче наше друштвене, политичке оквире, који се невероватно подударају са геополитичком, културном сликом у време када је ово дело Софокле писао. Време пропадања експеримента атинске демократије која је заправо трајала кратко, али била плодно раздобље за уметност, филозофију, архитектуру...

Шта је кључно у вашем читању „Едипа”, будући да памтимо ваш рукопис из осамдесетих и деведесетих година прошлог века када сте померали границе позоришта?

Мислим да сам најрадикалнију ауторску, постдрамску и мени најомиљенију представу направио у овом новом веку. Реч је о делу „Drrream” из 2000. године, које је имало премијеру на МЕСС-у. Постдрамски театар у оно време још није био мејнстрим и барем код нас позориште је западало у кризу, што је првенствено било видљиво по паду бројности публике, што је, мислим, била последица конкуренције електронских медија. Већина позоришта, на челу са СНГ, покушавала су да то реше уз помоћ хиперпродукције премијера, што није решило ништа, већ је, напротив, управо девалвирало позоришни чин... Схватио сам да се заправо треба вратити публици, да се можда треба вратити причи, текстовима, раду са глумцима тако да бих то своје тражење назвао постпостдрамским. Хтео сам да се вратимо тексту као целини и поступцима које бих назвао трансжанровским. У „Едипу”, рецимо, нисмо променили ништа што се тиче драмске, дијалошке партитуре. Друго је лирика коју пева хор и која је, у облику како је написана, ипак слика духовног живота у Атини пре 2.500 година, те за нас данас мање-више неразумљива. Те лирске делове смо надоместили песмама и музиком ауторског тандема браће Пешут, Magnificа и Schatzа.

Негде у том периоду, од седамдесетих до деведесетих година интензивно сте боравили у Београду, са Стеријиног позорја 1991. године вратили сте се као победник са „Медејом” Данета Зајца коју сте радили у Драмском театру у Скопљу… Иза вас је и леп период стварања са КПГТ-еом и Љубишом Ристићем. Каква су та ваша сећања?

Потичем из позоришне породице и театар није био ништа ново за мене. Моја мајка је била глумица, отац позоришни критичар, тако да сам контакт са сценом имао од детињства, али практично сам први пут ушао у процес рада у институционалном позоришту са „Персијанцима” Љубише Ристића у СМГ где сам добио улогу бубњара. Вежу ме за то време свакако бројне успомене. За мене је драгоцено искуство био рад на позицији асистента на Ристићевој представи „Миса у А молу” према Кишовој „Гробници за Бориса Давидовича”. Ту сам, практично, завршио позоришну школу, јер на академији нисам научио баш много тога. Почевши да радим на својим пројектима, схватио сам да морам да идем својим путем.

Иако је Едип притиснут дубоком патњом и страшном моралном бригом, он ипак није клонуо, него и тада показује велику снагу и свест, јер мирно прима на себе своју горку судбину. Како антика кореспондира са нашим временом? Чега је Едип синоним?

Куга, распад, пропаст, доктрине, светске велесиле, крај демократије, хаос… Све то о чему пише Софокле подсећа ме на данашње време. Едип је човек који је дошао са намером да успостави правни ред. Значи да открије, разоткрије, нађе убицу бившег краља. Чин без којег је, заправо, свака владавина немогућа ако се гради на злочину. Та политичка одлука претвара се у трагедију, а истовремено и у политичку катарзу. На том месту се тај психолошки трилер претвара у политички.

Етика, морал, лепота, естетика, У којем вредносном возу би се Едип нашао данас? Шта се дешава кад човек дође на власт и помисли да је „раван богу”?

То је Софоклова опомена свим амбициозним политичарима до данашњег дана. Да не изгубе контакт са својом људском димензијом иако им се ни у том случају углавном не пише добро.