Ima li šta novog oko propasti Republike Srpske Krajine

Kao školovani istoričar, rođen u Dalmatinskoj Zagori, osećao sam potrebu da napišem mali tekst o nestanku Republike Srpske Krajine. Mada sam rukopis „Propast Zapadne Srbije” završio još novembra 1995. godine nisam ga objavio. Smatrajući da bi trebalo da postoji distanca o događaju, čekao sam četvrt veka da ga objavim pa sam ga konačno dao internet blogu „Između sna i jave” koji uređuju Jovo Vukelić i Slavko Živanov.

Istoriografija među Srbima pati od komunističkih bolesti jer je još pod nekakvom presijom i stigmom: nema naučnih radova o srpsko-srpskim odnosima, o srpskom građanskom ratu 1941–1945. godine, Nezavisna država Hrvatska ni u naznakama na katedrama i institutima; najvažnija stvar je ponavljati tvrdnju da je u Jasenovcu ubijeno 700.000 Srba!

Kod Hrvata stvar stoji znatno drugačije jer tamo nema onoga što postoji među Srbima – nema kontrolora! Zato je njihova istoriografija tri koplja ispred srbijanske!

Tako je, na primer, istoričar Nikica Barić 2004. godine odbranio doktorat o Republici Srpskoj Krajini. Imao je znatnih problema sa mentorima ali je ipak ostao pri svom: Krajina nije stavljena pod navodnike niti je ispred imena bilo „takozvana”. Uzgred, o tome sam s njim pričao u pokojnoj kafani „Prešernova klet” i predložio mu da me predloži za člana komisije za odbranu.

Doduše, srpski obraz osvetlio je pokojni pukovnik (general) Milisav Sekulić sa svojim radovima među kojim posebno mesto ima knjiga objavljena 2000. godine u Nemačkoj pod naslovom „Knin je pao u Beogradu”. Sekulić je bio neumoran do samoga kraja, posećivao me je dok sam bio direktor Muzeja žrtava genocida, pomogao sam mu prema mogućnostima oko pripreme za štampanje rukopisa, a bilo ih je dvadesetak... Početkom 2021. godine ponudio mi je svoj ratni dnevnik (prethodno je o tome razgovarao sa kolegama iz Instituta za savremenu istoriju), pa smo dogovorili da pripremi još nešto od rukopisa i sve to pokloni muzeju, kao lični fond. Uskoro sam doznao za njegovu smrt i ispratio ga na groblju u Železniku.

Doktorat Nikice Barića bio mi je povod da razgovaram sa prijateljima da u Beogradu obeležimo 10-godišnjicu nestanka jedne srpske države. Sa Dušanom Vukojevićem Marsom, ratnim vojnim invalidom, inače predsednikom NVO „Dobra volja”, lako smo se usaglasili da napravimo okrugli sto i potom objavimo zbornik radova. I to smo odradili 21. septembra 2005. godine kada smo sakupili dvadesetak učesnika i priredili raspravu pod nazivom „Republika Srpska Krajina 10 godina posl(ij)e”. Zbornik radova smo objavili nešto kasnije pod istim imenom. I to je, čini mi se, jedini okrugli sto, rasprava i konferencija o Republici Srpskoj Krajini!

Prilikom dogovaranja o učesnicima i tematskim okvirima, Vukojević i ja razgovarali smo sa više od tridesetak Krajišnika koji su imali šta da kažu. Posebno sam zapamtio jednog pukovnika, ratnog komandanta jedne od 16 krajiških brigada. Ne želim da pominjem njegovo ime jer sam mu to obećao u razgovoru vođenom u proleće 2005. u jednoj vikendici kod Beograda, gde se smestio posle pada Krajine. Tom prilikom, posle neuspešnog ubeđivanja da učestvuje u raspravi, pokazao mi je jedan papir čiji mi se sadržaj urezao u sećanje: bilo je to obaveštenje Glavnog štaba Srpske vojske Krajine datirano 3. avgusta u 23.05 upućeno svim komandantima brigada i njihovim zamenicima, da će hrvatska vojska na svim frontovima napasti Krajinu! I ništa više!

Drago mi je što Savo Štrbac i Kosta Novaković raspravljaju o bolnim temama koje su važne ne samo za nas iz Krajine već i za celokupno Srpstvo jer je to nacionalna tragedija. Nadam se da sam obojici, ali i drugima, dao dobar povod za komentar. Uostalom, naša generacija je dužna da potomstvu ostavi veoma malo nedoumica o prošlosti.

PS: Ovih dana pročitah izjavu profesora Miloša Labana o pregovorima Slobodana Miloševića sa Amerikancima u kojoj je posebno mesto imala Krajina, u njegovim naporima da sačuva Kosovo!  Nije loše što je to kazao Miloševićev blizak saradnik. Loše je što i dalje ćute oni koje je upravo Milošević posredstvom vojnog vrha slao u Krajinu da „odrade posao”. Izuzetak je Milisav Sekulić!

Istoričar