Mika Alas i mačka u ribljoj čorbi

Mihailo Petrović, poznat i kao Mika Alas, (1868–1943), bio je decenijama originalna i višestruko zanimljiva znamenitost Beograda. Bio je prvenstveno veliki matematičar, koji je kao naučnik otvorio nekoliko originalnih matematičkih pravaca. Međutim, iako je vladao francuskim i nemačkim jezikom, svoje glavne naučne radove publikovao je na srpskom, što je, i pored visoke vrednosti, otežalo njihovu blagovremenu ocenu i prihvatanje u međunarodnim naučnim krugovima. Kao pedagog, Petrović je iškolovao i podigao na nivo univerzitetskih profesora većinu naših velikih matematičara prve polovine 20. veka. Pisac ovih redova imao je čast da bude student profesora Dragoslava Mitrinovića, koji je 1933. doktorirao kod Mihaila Petrovića. U Petrovićeve zasluge treba ubrojati i poziv Milutinu Milankoviću da iz Beča, gde je radio kao građevinski inženjer, pređe na Beogradski univerzitet.

Petrović je položio alaski majstorski ispit, imao je svoj ribarski brodić kao i svoju družinu ribara s kojom je lovio na čitavom toku Save i Dunava koji su pripadale Srbiji pre Prvog svetskog rata. Pritom, ne samo što je bio ribar, već je svoje poznavanje ribarstva i riba uzdigao na nivo naučnika – ihtiologa. Napisao je više knjiga o ribolovu koje predstavljaju istovremeno i stručno i zabavno štivo. Do detalja je opisao rečni ribolov u Srbiji, kao i okeanski ribolov, jer je kao putnik učestvovao na nekoliko istraživačko-turističkih plovidaba širom Sveta. Uz to, Petrović je bio i sjajan violinista, koji je imao svoj orkestar „Suz” (Ce-dur na ondašnjem vlaškom muzičkom žargonu), sastavljen od profesora univerziteta, s kojim je na domaćim slavama i univerzitetskim svečanostima izvodio izvornu narodnu muziku, koju je Milanković nazivao ritmičkom.

Vlada Srbije povremeno je angažovala Petrovića da kao stručnjak predstavlja državu na zasedanjima međunarodnih komisija za određivanje režima ribolova na vodama koje su delile Srbija, Austrougarska i Rumunija. Posle zvaničnih sastanaka, učesnici su željno očekivali nastavak sednice na doćolskoj obali Dunava, gde se danas nalazi sportski centar. Tu je bila Mikina omiljena ribarsko-boemska čarda. Tu je vodio glavnu reč, prvo kao kuvar riblje čorbe, a takođe kao inspirator dobrog raspoloženja i uživanja u muzici. Čorbu je kuvao isključivo sam, ne želeći da mu se u to iko meša. Gosti su željno očekivali završetak kuvanja zagrevajući s aperitivima. Međutim, jednom prilikom, kad je čorba iznesena na sto, gosti su s iznenađenjem videli da glavnog domaćina Mike nigde nema. Napustio je društvo, nikom se ne javljajući, pa su mnogi pomišljali da mu se možda nije desila nekakva zdravstvena teškoća. Pošto ga nisu mogli nazvati, jer mobilnih telefona tada nije bilo, gostima je preostalo da prionu na hranu i uz razgovor nekako završe ručak.

Sutradan su zabrinuti prijatelji otišli do Mike, gde im je ovaj „u strogom poverenju” ispričao šta se dogodilo. Čorba se kuvala u kazanu pored nadstrešnice po kojoj je šetala jedna neoprezna mačka. Pri kraju kuvanja mačka je upala u kazan, odmah iskočila i pobegla, ostavivši kuvara u nedoumici. Za spremanje nove čorbe nije bilo vremena. Mika je znao da je, prema Pasterovom učenju, ključala voda uništila bakterije kojih je bilo na mački. Da je gostima rečena istina, većina njih ne bi jela čorbu, pa bi izlet na Dunav propao. Mika je zato tiho napustio društvo, koje je zatim lepo ručalo, a na nama je da se s njegovim rešenjem problema upada mačke saglasimo ili ne.

Dragan Stanković,
Beograd