Ukrajinski rat za novi svet

Kako je krajem februara meseca najavljeno u Moskvi, ruski vojni upad u Ukrajinu zamišljen je kao munjevita akcija sa ciljem da se povrati mir u Donjeckoj i Luganskoj republici, da se iskoreni nacizam koji se već uveliko uvukao u sve pore ukrajinskog života i zemlja razoruža i obaveže na vojnu neutralnost. Pre svega u odnosu na Sjedinjene Američke Države ali i tzv. Zapad uopšte. Kada je armija od nekih 120.000 dobro pripremljenih ruskih vojnika krenula na Kijev činilo se da će plan biti ostvaren bez većih problema.

A onda, sve je krenulo stranputicom. Ne samo za ruske vojnike, njihove ukrajinske suparnike ili tamošnji narod. Ispostavilo se da vojno nadigravanje komšijskih država vuče sa sobom mnogo neočekivanih posledica. Gotovo preko noći, rat u Ukrajini pretvorio se u prekretnicu ne samo za zaraćene strane nego i za njihove najbliže komšije u Evropi, za SAD, pa i celi svet. Ukratko, dobili smo novu globalnu krizu kojoj se ishod teško nazire.

Šta se u stvari desilo? Rusija je u pohod na Ukrajinu, po svoj prilici, krenula vojno nedovoljno promišljeno. Plan je bio da se na brzinu zauzme Kijev, i potom krene u preoblikovanje velike zemlje u skladu sa željama i potrebama Moskve. Ali ispostavilo se da u ostvarenju planiranog ima isuviše vojničkih manjkavosti. Ruski specijalci koji su se relativno vešto borili na terenima Kavkaza i na drugim prostorima bivšeg Sovjetskog Saveza, zamisli Moskve ovde jednostavno nisu uspevali da sprovedu u delo. Pokazali su se nedovoljno vešti. Od napada na Kijev brzo se odustalo i sva vojna sila preusmerena je ka jugoistoku Ukrajine, ka oblasti Donbasa i susednih mu krajeva.

Razlog ovako traljavog početka svakako je bilo nastojanje Amerike da onemogući pomenute promene i zadrži sliku sveta koji poznajemo, ali sliku koja se uveliko istrošila. Već i sama pomisao Vašingtona da, kao i uvek, pare sve rešavaju, pokazala se fatalnom. Stoga slanje naoružanja Ukrajini nikada i nije bilo čin američke vojne pomoći, već isključivo finansijska transakcija. I što je najtragičnije, u to ime, a kroz rigorozne sankcije Rusiji, žrtvovan je veliki deo Evrope. EU koja je do skoro istočnim narodima ličila na kutiju punu vrućih, mirisnih pogačica, preko noći se pretvorila u nešto sasvim suprotno: pogačice su se ohladile, postale su gnjecave i neprivlačne. Seoba mladog sveta, stručnjaka, sa istoka na zapad kontinenta je nastavljena, ali se pretvorila u čin očajnika spremnih da spasavajući glave za male pare rade šta god im se naredi.

Iznikla je nova „gvozdena zavesa”. Jednako pogubna kao ona iz doba hladnog rata, pa možda i pogubnija, jer ovaj put njenim dizanjem nije pogođen samo centralni deo Evrope već celi kontinent, pa i svet uopšte. Onemogućen je slobodan protok ljudi i roba, preusmerava se saobraćaj. Energenti, sirovine, poljoprivredni proizvodi... sve je promenilo ustaljenu putanju i okrenulo se novim tržištima. Prevashodno onima u Aziji. Na Zapadu su se odjednom našli u procepu, krenule su priče o „hladnoj zimi”, verovatnoj nestašici hrane... Nekada najmoćnije ekonomske sile počele su da se guše u kreditima...

Svrstavajući se na stranu Amerike, zemlje Evrope su se odvojile od svog prirodnog saveznika Rusije, koja je na svojim plećima iznela najveće muke dva svetska sukoba i ključno doprinela pobedi protiv sila fašističkog mraka. Podsetimo, Amerikanci su i u Prvom i u Drugom ratu na Starom kontinentu ipak bili samo gostujuća snaga, koju budućnost ovog dela sveta ni na koji način nije obavezivala.

U takvim okolnostima, referendumi u Donjeckoj i Luganskoj republici, Hersonskom i Zaporoškom kraju o prisajedinjenju Rusiji postali su, praktično, iznuđeno rešenje. Umesto da dobiju željenu samostalnost u ukrajinskim okvirima ovi prostori traže prisajedinjenje Rusiji dovodeći svet na ivicu novog Velikog rata. I što prvo pada u oči, ovi pokušaji očajnika nisu naišli na jedinstvenu osudu većine svetskog stanovništva. Naprotiv. Kao da svi na ovakvo rešenje gledaju kao na nešto kroz šta bi, u sličnim prilikama, i sami morali da prođu.

Organizacija ujedinjenih nacija svela se na debatni klub, kao nekadašnja Liga naroda. Kakav god zaključak da se donese u vezi sa ukrajinskim dešavanjima jasno je da neće imati ko iza njega da stane i obezbedi njegovo sprovođenje. Čak ni Savet bezbednosti čiju transformaciju mnogi s pravom traže, ostaje bez ikakve moći. Zasnovan na rezultatima Drugog svetskog rata, očigledno nije osposobljen da se bavi problemima koji pritiskaju svet sedam decenija kasnije. Pravo veta koje zvanično imaju Kina, Francuska, Rusija, Velika Britanija i SAD pokazalo se kao neupotrebljivo. Pojedinačni interesi najmoćnijih odavno su ga gurnuli pod tepih.

Najveća nevolja u vezi sa aktuelnim dešavanjima u Ukrajini je to što je u svetu stvorena atmosfera da Rusija ovaj rat, jednostavno, ne sme da izgubi. A podsetimo, gubila ih je i ranije, u Avganistanu, Čečeniji... Ali ovde je reč o nastojanjima da se osvoje prostori na kojima živi rusko stanovništvo. Takođe, ovaj rat se vodi direktno protiv SAD i NATO-a i poraz u takvim okolnostima bio bi daleko nepovoljniji. Prekid u vezama sa Evropom samo bi se dodatno produbio (sa obe strane) a to ne bi bilo dobro ni za Rusiju ni za kontinent. I treće, ugled najveće zemlje na svetu, čak i u očima onih koji tolerišu ukrajinsku ofanzivu, bio bi znatno narušen, a to znači da bi u pitanje bili dovedeni i mnogi poslovni kontakti.

Izlaz iz aktuelne situacije za sada se ne nazire. A svetska struktura moći uveliko je zrela da se menja iz korena. Ali ko će narediti Americi, Kini, Rusiji... da odstupe? A zemalja spremnih da uskoče na njihovo mesto sve je više. Indija, Pakistan, Brazil... čekaju svoju šansu. Ko će ubediti Evropu da više nije „centar slobodnog sveta”, šta god pod tim podrazumevali. Uostalom, ovde su desničarske partije uveliko digle glas i traže neku njihovu demokratiju.

Ako i pretpostavimo da će Rusija uspeti u svojim nastojanjima da sebi priključi Donjeck, Lugansk, Herson i Zaporožje to neće otvoriti granice. Naprotiv, daće odrešene ruke drugim moćnicima da na nekom drugom kraju sveta učine isto. Zamislimo samo situaciju u kojoj SAD preko noći dovuku nekoliko hiljada svojih vojnika na Kosovo ili u Bosnu. Ko može u tome da ih spreči. Organizaciji ujedinjenih nacija ruke su vezane. A svet je pun takvih situacija.

Sa druge strane, položaj ruskog stanovništva u Ukrajini je takav da prosto vapi za konkretnom akcijom. Prekidanjem ekonomskih i drugih veza u Evropi problem se neće rešiti. Naprotiv, dodatno će biti produbljen. Ništa neće biti rešeno ni promenom vladajuće strukture u Kijevu. A Volodimir Zelenski i najbliži mu saradnici nisu samostalni ni u razmišljanju ni u odlukama. Rade prema naredbama iz Vašingtona. Ista sudbina stoji i pred mogućim naslednicima. Da li će predstojeći izbori za američki Kongres nešto promeniti, ostaje da se vidi. Ipak male su šanse da se politika SAD u Ukrajini posle 65 uloženih milijardi dolara promeni makar za jotu.

Novinar „Politike” u penziji