Diplomata koji je kreirao srpsku istoriju

Specijalno za „Politiku”

Godina 2022. označava da je prošlo 108 godina otkako su se oglasila zlokobna zvona Velikog rata, tog strašnog sukoba čiju je neminovnost Mihajlo I. Pupin najavio na početku svoje političke delatnosti u Americi. Takođe, danas se navršava i 168 godina od rođenja Mihajla I. Pupina, naučnika po pozivu i diplomate po opredeljenju. Veliki rat i Pupinova diplomatska uloga kreirali su umnogome našu istoriju, ali i period koji je pred nama.

Profesor dr Mihajlo Idvorski Pupin bio je talentovan za nauku i za pronalazaštvo, u čemu je dao veliki doprinos čovečanstvu, ali i za diplomatiju i politiku, oblasti u kojima je njegovo delovanje manje poznato javnosti. Zaputio se stazom – možda i za sebe neočekivanom, i to uporno, neumorno i uspešno – kao prvi i najznačajniji predstavnik Kraljevine Srbije u SAD, začetnik diplomatskih i prijateljskih odnosa ove dve države početkom XX veka.

Zašto je ovo Pupinovo delovanje skrajnuto i poznato samo našim vrsnim istoričarima? Zašto se ne ubraja u nacionalna dobra kao što su njegova naučna otkrića priznata kao planetarna dobra? Razloga ima više. Možda je prvi razlog naša urođena nesposobnost da se zagledamo unazad, da kritički preispitamo i razumemo bližu i dalju prošlost, da cenimo vrednosti i učimo na svojim greškama, koje su velika opomena. A sledeći razlog je, sigurno, i politička volja.

Posle Prvog svetskog rata zaboravljeni su mnogi ratnici, čak i oni koji su učinili mnogo i van bojnog polja, a političari su uspehe i stvaranje nove države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pripisivali sebi. Posle Drugog svetskog rata pobednici nisu ni imali nameru da se bave nastajanjem jedne kraljevine na čijim se temeljima gradila nova država. Pogotovo su skrivena dela nacionalaca, kakav je Mihajlo Pupin nesumnjivo bio. Kada se tome doda i naša urođena inercija, koja donosi malo dobrog, onda ne čudi što se i danas malo zna o Mihajlu Pupinu, građaninu sveta, Srbinu po rođenju i Amerikancu po obrazovanju.

Pupin, u mladosti buntovnik – u Pančevu i Pragu pobunjenik protiv „careve nevere” – ponovo je ušao u politiku 1908, kao pedesetčetvorogodišnjak, izazvan austrougarskom aneksijom Bosne i Hercegovine. Oštar i direktan, stupio je u žestoku polemiku, braneći čast i pravdu na stranicama „Njujork tajmsa” i drugih najuticajnijih listova u Americi. Gledišta autora jednog teksta koji je u vreme balkanskih ratova bio na strani Turske nazvao je bez okolišanja „specifičnom mentalnom bolešću bez nade za izlečenje”. Pupin je rano shvatio da njegova prva diplomatska aktivnost mora biti uticaj na američko javno mnjenje, a samim tim, i na američku politiku prema Balkanu i na ujedinjenje svih Južnih Slovena.

Da li su Srbi razumeli Mihajla Pupina? Bio je hvaljen i poštovan, ali i kuđen i napadan. Zavist i omraza koje bi osetio ili primio kao udarac od svojih sunarodnika bolele su ga više od napada političkih neistomišljenika, pripadnika ili zastupnika drugih naroda koji su bili u sporu sa Kraljevinom Srbijom. Srpsku neslogu i stalne srpske deobe smatrao je manama, koje se moraju prevazići radom, spremnošću da se danas učini ono što se mora učiniti, ne odlagati za sutra ili prekosutra. U jednom opisu predstavljen je kao „vihor u trku”.

Mihajlo Pupin nije tražio pohvale i priznanja – imao ih je za više života. Nisu mu bile potrebne materijalne nagrade, jer je i sam bio dobrotvor kakvih je bilo malo u istoriji bilo kog naroda. Istina i pravda bili su motivi za njegov nacionalni i politički rad. Možda je zato svoje aktivnosti posle Velikog rata sveo na veliko dobrotvorno i humanitarno delovanje. Pupin je svoj rad na polju elektriciteta objasnio kao usaglašavanje. U skladu sa tim, i svoje političke postupke tumačio je, takođe, kao usaglašavanje dobra u političkom i moralnom smislu.

Vilsonovi principi izloženi u četrnaest tačaka i pripremljeni za Parisku mirovnu konferenciju sadržali su ideju o „svetu bez rata u budućnosti”. Koliko je ova plemenita namera bila ostvariva? U XX veku je na svakih osamnaest minuta izbijao po jedan oružani sukob. Borba za demokratiju i ljudska prva u tom veku očajanja više puta je izvitoperena, i to do nemorala i besmisla.

Pupin je još tada, pre i dublje nego mnogi drugi, shvatio da se sudbina Južnih Slovena ne rešava samo na bojnim poljima na Balkanu, pa ni u Evropi, već da je neophodno proširiti borbu i na Ameriku. U prvi mah Amerika je bila neutralna. Međutim, Austrougarska je već na početku razvila ogromnu propagandnu i obaveštajnu delatnost kako bi dokazala da je bila isprovocirana za rat.

Imenovanjem Pupina za počasnog konzula, 1911. godine, Kraljevina Srbije i južnoslovenski narodi, zahvaljujući njegovom ugledu i radu, dobijaju veoma važno mesto u američkoj i svetskoj diplomatiji, gotovo odlučujuću reč. Kraljevini Srbiji se verovalo. To se pokazalo i na Mirovnoj konferenciji u Parizu, 1919. godine. Mihajlo Pupin, geografskim kartama Jovana Cvijića, koje su govorile više nego deset hiljada reči, tada pripaja Kraljevini Jugoslavije: Banat, Makedoniju, Dalmaciju, Istru, Sloveniju, Međumurje, Baranju... Na osnovu Londonskog pakta, to nije trebalo pripasti Kraljevini Jugoslavije.

Pupin je dvama memorandumima uspeo da ubedi Vilsona, koji je poništio Londonski pakt, nakon čega je delegacija Italije napustila Mirovnu konferenciju. Dakle, zahvaljujući Pupinu, danas Dalmacija pripada Hrvatskoj, a ne Italiji. Naši susedi su to, očigledno, zaboravili, te se danas suočavamo sa odlukom hrvatskog državnog rukovodstva da zaustave dovod ruske nafte Srbiji preko naftovoda „Janaf”. Ovo je prilika da ih podsetimo na deo Jadranskog memoranduma, zahvaljujući kome je taj naftovod i pripao našim istočnim susedima:

„Jasno je svakom Amerikancu koji prati tok događaja u vezi sa Mirovnom konferencijom, da se ovde pokazuje otvorena naklonost sa strane nekih naših saveznika da nagovore američke delegate da napuste načela koje je predsednik Vilson obeležio u njegovih 14 tačaka i da na taj način žrtvuje naše najveće nacionalno blago koje sam gore pomenuo. Na primer, Italija traži jedan deo Dalmacije i Rijeku. Ako ja tačno razumem razloge koje Talijani podnose da podupru svoje traženje, onda je jasno da će naši amerikanski delegati biti prisiljeni da se odreknu sviju principa obeleženih u četrnaest tačaka Predsednika Vilsona ako dopuste da se ove talijanske tražnje ispune. Slične izjave vrede i za talijanske tražnje u Istri, Gorici i Koruškoj. Italija nema boljeg oslonca za sve svoje tražnje nego li londonski pakt iz 1915. i još jedan argument koji se pokatkad čuje, a to je ako se ove tražnje ne ispune, biće nemoguće talijanskoj vladi da se održi. A Jugosloveni naprotiv tvrde, da londonski ugovor ne vredi, jer se protivi principima Predsednika Vilsona i oni predlažu da ovo dokažu plebiscitom kod naroda u teritorijama koje traži Italija.”

Zahvaljujući ovom Srbinu, Vilson je poništio Londonski pakt. Teritorije su pripale Kraljevini Jugoslaviji, a raspadom SFRJ ostale su deo matičnih republika. Tako je, na primer, Dalmacija ostala Hrvatskoj, Makedonija je ostala cela sa pola Ohridskog jezera, Bled Sloveniji, Banat Srbiji itd.

Koliki je ugled uživao Pupin za života, govori ne samo činjenica da su ga sa druge strane ulice pozdravljali svi ugledni ljudi skidanjem šešira, od Simensa do Ajnštajna, već ga je i sam Vilson ispoštovao obeležavanjem godišnjice završetka Velikog rata. Vilson je naložio da se na Beloj kući zavijori zastava Kraljevine Srbije, a u saopštenju koje je objavljeno u svim značajnim američkim novinama i pročitano u crkvama istaknuto je dostojanstvo i hrabrost srpskog naroda. Njegova dela žive i danas, stoga je sramno skrajnuti ih u zaborav. Barem to mi, Srbi, nikada ne smemo dopustiti, a drugima – neka je na čast.