Ali Baba i 44 razbojnika

„Želim da imam i trošim prilike. Ako se ne dese same od sebe, ja ću da ih proglasim. Ne mora svaka da bude specijalna. Uostalom, tih specijalnih u životu ima jako malo”, izjavila je u svojoj poslednjoj kolumni novinarka Gorica Nešović koja je sasvim tiho odšetala u neki drugi bolji svet, baš onako kako je i živela. A, dok čekamo te prave, važne, velike prilike i dok trošimo život iščekujući svađe u „Zadruzi” i gledajući borbu velikih sila na svetskoj političkoj sceni, kao u bajci „Ali Baba i 40, odnosno 44 razbojnika” u Pragu, i razmišljamo o tome kakav je to kamen na dar, kojim je gađan Isus Hrist, gotovo štreberski, kao dobri đaci, odgovaramo na pitanja popisivača – koliko krvih zrnaca imamo, kao da će to rešiti svetsku krizu... Kao da će nas to spasiti od pritiska velikih sila... kao da će nas to zagrejati u predstojećoj zimi u nedostatku ruske nafte... Kao da će to poboljšati odnose sa prvim komšijama koje su nam opet okrenule leđa... Kao i svi... Opet smo sami na kugli zemaljskoj. Valjda smo zato nebeski narod.

Bar nas svaka kritika, i uzdrmavanje tla pod nogama, nečemu nauči. Možda i tome da je dijalog, makar on više ličio na monolog, bolji od svake svađe... I da konstruktivno iznošenje mišljenja može samo da nam otvori nove vidike, od disonantnih tonova koji donose zbrku, motivišu na svađu... A svađa nikom dobro donela nije. Valjda je to shvatio i javni servis, ali i svi oni koji su prethodne nedelje posetili Takovsku 10. Jer RTS ne treba da bude, kako neko reče, megafon opozicije i vlasti, već da analizira javnu reč i narodu pojasni sve ono što se dešava u svetu oko nas.

Život zaista čine male prilike. Da popijemo čašu dobrog vina sa prijateljima. To zna i predsednik, zato valjda i podržava vinsku kulturu. Priliku čine i one lepe stvari, praznik za oči, poput izložbe starih crteža u Modernoj galeriji u Valjevu. Od crteža je sve krenulo, još od pećine u Altamiri. Čovek je još tada ostavljao poruke i iznosio svoju bol i promišljanje života. Možda je vreme da se tome vratimo. Da čitamo između crta i crtica, između redova... Poruke sa zidova... ili sa ruševina.. Život pravi je negde drugde... Ne na televiziji... Niti na našim pametnim telefonima, niti na slikama kakve nam Instagram kreira.

Pobeda nije ni njihova, ni naša. Pobeda je u malim stvarima. U rođenju novog života, kreaciji malih dela, makar i one bile samo pokušaj... Jesen je... Možda lišće opada, možda se priroda povlači, poput nas. Ali, neka nam to bude motiv i snaga da ne posustajemo nikad. Jer puno malih dela čini celinu, čini pobedu. Priroda se ponova rađa, i posle oluja, i posle mrazova... Pupoljci se uvek izbore..

Proći će i rat, i komšijski nemiri, i naftna kriza, oranice će opet procvetati, a da li ćemo biti pametniji?!