Tomsonom na Partizan

Da li je tako moralo biti?. Da li naši klubovi skoro uvek moraju da budu žrtveni jarci na odru interesa velikih u međunarodnim kupovima?. Ova i još mnoga druga pitanja mogu se postaviti posle utakmice između Partizana i Fenerbahčea na prepunom stadionu „crno – belih“ u vreloj beogradskoj noći. Noći u kojoj je naš prvak pokazao jedno novo, lepo lice i igrom potpuno razbio ekipu internacionalaca koja je sa ogromnim ambicijama krenula u borbu za plasman u Ligu šampiona. Nisu gostima iz Istanbula vredela sva ta imena predvođena trenerom aktuelnog evropskog prvaka, Špancem Luisom Aragonesom i novom zvezdom, prvim strelcem Primere u prošlom prvenstvu, Guizom. Partizan je u utakmicu ušao dobro taktički spreman, trener Jokanović opredelio se na prvi pogled za zatvorenu varijantu koja je prevarila iskusnog Španca. Brana na centru igrališta nije samo bio odbrambeni bedem, već mnogo više odskočna daska za brze protivnapade Partizanovih strelaca. I, videlo se, „crno - beli” su već u prvih dvadesetak minuta prosto razbili goste. Igrači Fenerbahčea jednostavno nisu znali šta ih je snašlo, a da su Bogunović i Diara bili samo malo prisebniji reprezentativni golman Turaka Demirel bio bi srećan da je i četiri puta vadio loptu iz svoje mreže. Podsetio nas je u tim trenucima Partizan na onu igru protiv praške Sparte, pre mnogo godina, kada su Galić, Hasanagić i drugovi prosto samleli Čehoslovake i ispratili ih sa pet golova kući…

Ali, avaj. Kada smo očekivali da ostrvski arbitar, Škotlanđanin Krejg Tompson, da znak za završetak prvog dela i odlazak na odmor - usledio je pravi šok. Zvuk pištaljke za koji smo mislili da označava kraj, označio je nešto sasvim drugo. Iskusni Krejg hladno je pokazao na belu tačku, ocenjujući duel između Sikimića i Aleksa na samoj ivici šesnaesterca kao prekršaj za najtežu kaznu! Kao da u njegovoj zemlji ovakvi i slični startovi nisu uobičajeni i svakodnevni i ne zavređuju ni odmahivanje rukom, a kamoli pokazivanje na belu tačku.

Čist poklon gostima i sigurna realizacija za anuliranje svega onog lepog i majstorskog što je Partizan u prvih 45 munuta prikazao. Dotle, fudbaleri Fenerbahčea nisu imali niti jednu povoljnu priliku, čak nisu ni jednom uputili iole ozbiljniji šut ka golmanu Božoviću. Nešto lepše od Škotlanđanina nisu mogli da očekuju.

Sa tako primljenim golom koji je označio potpunu rezultatski preokret Partizan nije mogao da se oporavi i potom je sve bilo jasno.

Da se razumemo. Nismo skloni da za svaki neuspeh naših sportista bilo gde i u bilo kom sportu okrivljujemo sudije. Naprotiv. Ali u ovom, Partizanovom slučaju, Tompson je bio razorniji od zloglasnog „Tompsona”. Nije jednostavno želeo d rizikuje i dopusti našem šampionu da praktično dokusuri favorita i izbaci ga već u Beogradu iz daljeg takmičenja. Kalkulacija je jasna: novac koji su Turci uložili i ogromne ambicije mnogo su važniji „onima gore”, nego „neki tamo srpski klub” pa makar i bio učesnik Lige prvaka, a učešće u finalu Kupa šampiona i blistav put našeg šampiona do finala protiv tada neprikosnovenog Reala, odavno su zaboravljeni.

U svakom slučaju, jadikovke sada više ne vrede, ali ovo što se dogodilo Partizanu samo je još jedan dokaz koliko nas malo cene i poštuju u Evropi, koliko malo autoriteta imamo kao zemlja i kao nekadašnja fudbalska sila.

Žalosno, ali je tako.

U Partizanu treba da budu vesni da ni u fudbalu, ako uostalom i u životu, pobede nisu uvek najvažnije. Ma kako to u današnjem svetu otužno zvučalo, ipak je dostojanstveno držanje u nanesenoj nepravdi i čast često mnogo vrednija.