Kina kao „izbor čovečanstvu”

Si Đinping, generalni sekretar KP Kine, šef države i glavnokomandujući armije, tokom decenije na vlasti stvorio je lojalan aparat koji je 96 miliona članova uverio da zemlja ne može bez komunista, a da partija ne može da funkcioniše bez njega kao lidera.

Sa očekivanim kapitalom trećeg mandata i lične vlasti koju je uzdigao na nivoe neviđene u poslednje tri decenije, Si je otvorio 20. kongres KPK najavljujući „borbeni duh” u suprotstavljanju ozbiljnim spoljnim izazovima i dalje jačanje ideološki centralizovane i nacionalno homogene partijske države koja čvrsto kontroliše politiku, ekonomiju, čitavo društvo, cenzuriše medije.

Pedantni statističari su izbrojali da je tokom govora 73 puta upotrebio reči „sigurnost” i „bezbednost”. Uz upozorenje da Kina mora da bude spremna za „snažne vetrove, visoke talase, čak i opasne oluje”, Si je poručio da Kina neće menjati „istorijski kurs” i da namerava da proaktivno oblikuje svetski poredak, a Kinu nudi kao „izbor čovečanstvu”, alternativu Zapadu.

Globalna ambicija kapitališe na nezapamćenom privrednom usponu koji je rezultat politika koje su počele da se sprovode pre Sijevog dolaska na vlast, a on procenjuje da je vreme za zaokret u odnosu na tvorca kineskog ekonomskog čuda i velikog reformatora Deng Sjaopinga koji se u međunarodnim odnosima držao strategije „niskog profila”.

Oslonac na diplomatiju obeležiće i narednu etapu, ali je propraćen i ulaganjima u armiju. Kina je poslednji put bila u ratu kada je pre 43 godine izvršila invaziju Vijetnama, ali Si je više od svojih prethodnika ogromna sredstva uložio u najveću vojsku sveta čiju vazdušnu i pomorsku moć pokazuje u Južnom kineskom moru ili Tajvanskom moreuzu. Nuklearni kapaciteti se uvećavaju, a mornarica je prvi put od početka 15. veka od Kine napravila pomorsku silu.

U vreme kada nacionalizam zapljuskuje SAD, Rusiju, Indiju i mnoge druge zemlje, Si takođe insistira na centralizovanom okupljanju od Singjanga i Tibeta na zapadu, Hongkonga na jugu do Tajvana na istoku. Etničke grupe moraju da se uklope u nedeljivu Kinu i da dele njenu pet hiljada godina staru civilizaciju. Siju su raspad SSSR-a i „obojene revolucije” lekcija koju ne zaboravlja.

Si je povodom Tajvana jasno naznačio da „nema prostora kompromisima i ustupcima”. Poslata je poruka Americi. Iako SAD od 1979. vode politiku „jedne Kine” i zvanično priznaju Peking, a ne Tajpej, predsednik Džozef Bajden je u septembru izjavio da će američke snage braniti demokratski Tajvan u slučaju kineske invazije.

Radi se o kineskom pitanju, Peking će nastaviti sa naporima za „mirno ujedinjenje” uz dodatak da „nikada neće obećati da se odriče upotrebe sile” i da sebi rezerviše „opciju da preduzme sve neophodne mere”, glasila je Sijeva poruka koja nagoveštava nastavak konflikta sa Vašingtonom.

Ako se prvi zaokret tiče spoljne politike, drugi je unutrašnje prirode: Si inicira povratak Maovoj državi. U najnovijim verzijama istorije KPK nema osude Maove Kulturne revolucije ili politike Velikog skoka napred zbog kojeg je tokom tri godine najmanje 20 miliona ljudi umrlo od gladi.

Posle smrti prvog vođe revolucije 1976, Kina se udaljavala od autoritarnog Maovog modela i njegovog kulta ličnosti. Uvedena je praksa kolektivnog rukovođenja zemljom. Partijski vrh delio je vlast sa generalnim sekretarom koji je bio samo prvi među jednakima, a njegov položaj je bio ograničen na dva mandata.

Si je na prethodnom Kongresu 2017. izbegao da nominuje novu generaciju lidera, a naredne godine promenio je pravila, uz izmene Ustava, koja mu omogućavaju treći mandat genseka i predsednika Centralne vojne komisije.

Eliminacijom potencijalnih rivala, punom kontrolom vojske, službi i medija Si je uveliko počeo da gradi sopstveni kult ličnosti. Njegove misli o socijalizmu kineskih boja uključene su u Ustav i proučavaju se po školama, a Sijevi portreti su širom zemlje. Samo nedostaje Maova „crvena knjižica”.

Si postaje lider sa najdužim stažom posle Maoa i izgledima da, moguće i sa novom titulom „narodnog vođe”, vlada narednih 10-15 godina, ako ne i doživotno. Kina ulazi u novu eru koja označava uspon njegove neograničene lične vlasti.

U govoru koji je bio uočljivo kraći nego na prethodnom kongresu, Si je nabrojao dostignuća poput suzbijanja korupcije, iskorenjivanja ekstremnog siromaštva, mera za zaštitu čovekove okoline ili slamanja protesta u Hongkongu. Najavio je da ne odustaje od kontroverzne politike „nula kovid” koja je izazvala savim retke javne proteste u Pekingu dok se zamor zbog zatvaranja, masovnih testiranja i praćenja širi zemljom, a ekonomija trpi štete.

Najteži izazovi dolaze upravo od ekonomije koja, uprkos oporavku posle tri godine pandemije, gubi nekadašnji sjaj. Geopolitički konflikt sa Amerikom ne ide u korist globalne povezanosti na kojoj je Kina izvanredno kapitalisala. Usporavanje izvoza zatvara fabrike.

Ekonomisti su snizili predviđanja rasta za 2022, koji bi mogao da bude ispod tri odsto, značajno ispod proklamovanog cilja od 5,5 procenata. Krajem septembra juan je bio najslabiji u poslednjih 14 godina. Svaki peti mladi Kinez u urbanim područjima je nezaposlen. Na teškoće utiču i ubrzano starenje stanovništva, mešanje države u ozbiljno zaduženi sektor imovine ili slaba regulativa platformi IT industrije koja je mahom u privatnom vlasništvu.

Kina se okreće samodovoljnosti i razvoju sopstvene tehnologije. Si promoviše nacionalizam i sinocentrizam kao barijeru „kontaminacionim” uticajima sa Zapada, iako se zalaže za pojačanu saradnju sa ostatkom sveta.

Kongresna koreografija utanačena je mnogo ranije. Obavljene su sve pripreme i u tradicionalnoj tajnosti su „odstranjene opasne skrivene opasnosti po partiju” – mogući rivali. Obezbeđena je jednoglasna podrška pravcima komunističkog razvoja koja će svedočiti o homogenosti nacije.

Kongres i njegovih oko 2.300 delegata odabrani su širom zemlje po kriterijumu dobrog ponašanja i odanosti vođi. Konačnu listu odobrio je poseban komitet kojim je Si predsedavao lično. Sem glasanja za unapred utvrđene odluke, njihov posao je da potvrde novu listu za 200 članova Centralnog komiteta. Broj kandidata je uvek nešto veći, iako je poznato ko neće proći. CK potom bira 25 članova Politbiroa koji će odlučiti o sastavu Stalnog komiteta. Izvesno je da će biti muškarci koji su dugo radili uz Sija i potvrdili lojalnost.

Kongres koji traje nedelju dana treba da odredi pravce politike u narednih pet godina, ali nije sve u rukama predsednika Sija. Mnogo toga zavisiće od međunarodnih odnosa, rivalstva sa SAD i karakteristika kineskog društva.

Teško je gledajući u listiće čaja predvideti sve naredne Sijeve korake, ali može da se zaključi da će Kina nastaviti da se kreće istom stazom koju je on trasirao pre jedne decenije. Ako je Mao simbol komunističkog oslobođenja od imperijalizma, a Deng ekonomskog čuda, Si želi da bude simbol Kine kao velike sile, a sudbina 1,4 milijarde Kineza ponovo zavisi od samo jednog čoveka.