O pravu, fudbalu i još o nečem

Krajem prošle nedelje, mediji su preneli vest da je Venecijanska komisija dala pozitivno mišljenje na nacrt seta pravosudnih zakona (o sudovima, sudijama i Visokom savetu sudstva), koji je izradila radna grupa Ministarstva pravde. Premda ne treba relativizovati doprinos svih pojedinaca koji su učestvovali u procesu, koji traje gotovo dve godine, objektivno posmatrano, pred Srbijom je teži deo  reformskog puta. Na tom putu biće mnogo pravnih i političkih, unutrašnjih i spoljnih izazova. Iako Srbija treba da gradi pravnu državu evropskog tipa zbog sebe i svojih građana, ona to ne može činiti izolovano, naročito danas kada se svet nalazi pred najvećim izazovima u ovom stoleću. Da li će se Srbija, Evropa i svet izboriti sa njima ne zavisi mnogo od ustavnih i zakonskih tekstova, na unutrašnjem, odnosno međunarodnopravnih dokumenata i sporazuma, na spoljnom planu. Zavisiće od spremnosti prevashodno spoljnih činilaca da se, bez licemerja ispraznih reči i kvazidemokratskih fraza (nemojte čitati: „pretnje batinom”), vrate suštini – svekolikoj i sveprožimajućoj kulturi dijaloga kao jedinom legitimnom sredstvu u životu pojedinaca, država i međunarodnih organizacija. Bez te kulture, zagledane u univerzalne vrednosti kao što su sloboda, jednakost, mir i pravda svaki ustav i međunarodnopravni dokument, nacionalno i međunarodno pravo, samo su „ljuštura” bez prave, životne snage.

Kad je reč o reformi pravosuđa, obaveza je da budemo oprezni. Ako je cilj sudstvo koje je nezavisno i odgovorno, koje ima autoritet, odnosno sudstvo u koje će građani imati više poverenja, ako je cilj pravna država prema pravim evropskim vrednostima, koje nisu samo „evropske” nego opšte i univerzalne, mnogo je toga preostalo da se uradi. Sledeći korak je zakonsko „oživotvorenje” ustavnih amandmana o pravosuđu. Ako je verovati Venecijanskoj komisiji, i taj korak ćemo uspešno izvesti. Naravno, nije Venecijanska komisija zakonodavac. To je Narodna skupština Srbije. Od nje i jedino od nje zavisi kakve ćemo pravosudne zakone dobiti. Ako je ustavne amandmane usvojila politički monolitna skupština, ova aktuelna, koja bi trebalo da donese pravosudne zakone, svakako nije. To je valjda prilika da se narodni poslanici potrude oko postizanja tzv. najšireg mogućeg društvenog konsenzusa, koji je, prema protivnicima ustavnih amandmana, izostao pri njihovom donošenju.

Ostaje poslednji korak, koji je najvažniji, ali za koji čak i mnogi nosioci pravosudne reforme veruju da će doći kao posledica prethodnih koraka, a neće. To je kulturni preporod. To je stil kojim se „igra velika utakmica”. To je način razmišljanja koji podrazumeva postupanje na javnoj sceni u kojem se pojedinačni interesi gube pred opštim. Sportski rečeno, to je vera i ubeđenost u pobedu tima, a ne pojedinca. Na fudbalskom terenu, to je filozofija koju, sa svojim momcima, živi naš selektor Dragan Stojković Piksi. Na državnopravnom i političkom terenu, to je ambijent u kojem nema sebičnih podela između navodnih branilaca i navodnih protivnika sistema, između ministara koji su bili i koji će to biti, između sudija i univerzitetskih profesora, u kojem nema „sektorskog” i „sektaškog” pogleda na stvari i sl. To je ambijent u kojem se prepoznaju i neguju prave vrednosti i kakav, u pojedinim segmentima, još postoji u, Srbiji naklonjenim, državama koje podjednako poštuju sopstveni i tuđ identitet.

U Srbiji se najčešće kulturni i intelektualno moćni pojedinci koriste i potom uklanjaju, a zdrava timska atmosfera kvari prizemnim interesnim podelama. Setimo se samo sudbine Dimitrija Davidovića, prvog ustavopisca. Stvorio je za Srbiju ustavni „kamen-međaš”, a potom, brzo zaboravljen od države i savremenika, dobio svoj ovozemaljski „kamen” na groblju u Smederevu, sa porukom koju danas malo ko želi da razume: „Sav Srbin”. Evropski Srbin.

Na globalnom planu, težnja da se poštuju opšteprihvaćeni principi međunarodnog prava i da se „bude svoj” u međunarodnim odnosima, ali ne po cenu nanošenja štete drugima, državu dovodi u neizdrživo i trajno neodrživo stanje. Ostaju vera i nada, pravnički kazano, legitimno očekivanje, da će pravda nekako i nekada uspostaviti ravnotežu. Zbog te ravnoteže, svi mi u Srbiji, u svemu drugom podeljeni, nepodeljeno verujemo u istorijski uspeh našeg fudbala u Kataru. Do tada, poruka je i novoj vladi da bude sva srpska i da se bori, svim pravno i politički dozvoljenim sredstvima, za Srbiju i zbog Srbije.

Redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu