Na ruševinama razuma

Polazeći od likova i motiva iz Šekspirovog „Hamleta”, Tom Stopard je 1966. godine napisao tekst „Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi”, grotesknu farsu koja tumači aspekte Šekspirove tragedije u vrlo karakterističnom, apsurdnom, ironičnom, pseudofilozofskom maniru. Možda i više nego Šekspiru, Stopard ovde duguje imaginaciji Semjuela Beketa, jer Rozenkranc i Gildenstern predstavljaju i prilično nadahnute replike Vladimira i Estragona iz antidrame „Čekajući Godoa”.

Jedno od prvih Stopardovih dela, ovaj tekst odlučno otkriva raskošni talenat pisca koji se, neprestano, neposustajuće ironično, igra sa dramskom tradicijom (od elizabetanske, preko salonskih komedija Oskara Vajlda i poetske drame T. S. Eliota, do Pirandelovog teatralizma i Beketovog minimalizma/egzistencijalizma).

Predstava u režiji Jovana Grujića izvedena je na otvorenom, ambijentalnom, vrlo adekvatnom prostoru „Vile Stanković” u Čortanovcima, čiji se impozantni srednjovekovni stil savršeno integrisao u tkivo radnje. Reditelj je uspeo da dosledno transponuje i stilsku i idejnu slojevitost teksta. Protagonisti, Rozenkranc (Miljan Prljeta) i Gildenstern (Jugoslav Krajnov), postavljeni su tačno, složeno realistički, psihološki iznijansirano, čime se, sa jedne strane, uverljivo prikazala njihova tragičnost. Jasno je iscrtana njihova pozicija izmanipulisanih marioneta, kao i porazna zakopanost u zaboravu i odsustvu svesti. A drastičnim usporavanjem pojedinih scena i insistiranjem na čestom prisustvu zgusnute, metaforičke praznine u njihovoj komunikaciji, istovremeno je stvoren i onaj slojeviti beketovski osećaj obespokojavajućeg relativizma. Tako je, sa kompleksnim likovima Rozenkranca i Gildensterna, odgovarajuće scenski ostvarena Stopardova dramska ambivalencija, subverzivna ironičnost, neumoljiva filozofska skepsa.

Svi ostali likovi u predstavi su jednostavniji, jasno su teatralizovani, što je, takođe, u skladu sa zahtevima teksta. Takvim, krajnje plastičnim, načinom igre, uspostavio se funkcionalan, zabavan, ali i analitičan odmak od Šekspirovog narativa. Klaudije (Zoran Andrejin) i Gertruda (Marina Zubić-Cinkocki) kruto su, mehanički koncipirani. Svojom grotesknošću podsećaju na Žarijev kraljevski par, a svojom infantilnošću i na protagoniste Bihnerove satire „Leons i Lena”. Vladimir Ćirković, uverljivo karikaturalno, nastupa u ulozi ofucanog Hamleta, Petar Milićević igra smušenog Horacija, Dragan Zorić Polonija, Anđela Stamenković izbezumljenu Ofeliju. Efektno je oblikovan mozaik iskrivljenih odraza Šekspirovih tragičkih likova.
Ivan Tomašević, kao vođa putujuće glumačke trupe, takođe je sugestivno otelotvorio tipičan Šekspirov, kritički, prikaz pozorišta. U tome su mu se razigrano pridružili i Predrag Damnjanović, kao Alfred, kao i Mladen Sovilj, Miloš Jelisavac, Radan Vilotić i Stevan Piale, u izrazito izveštačenim ulogama putujućih glumaca. Njihova plastična igra postavlja pitanja o značenju pozorišta, njegovim estetskim, zabavljačkim, političkim funkcijama.
U predstavi „Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi” Jovana Grujića, Stopardova zbijena, razorna filozofska ironija ubedljivo progovara. Verodostojno je prenet piščev intelektualni humor koji je sredstvo za ublažavanje očaja povodom nepremostivih egzistencijalističkih dilema i nemira, ali i konkretnih političkih prilika. Predstava, kao i tekst, izgrađena je na ruševinama razuma, kopa po močvari paradoksa i nonsensa, da bi tamo, možda, pronašla korene posustale logike, izgubljeni smisao i nekakve odgovore.