На рушевинама разума

Полазећи од ликова и мотива из Шекспировог „Хамлета”, Том Стопард је 1966. године написао текст „Розенкранц и Гилденстерн су мртви”, гротескну фарсу која тумачи аспекте Шекспирове трагедије у врло карактеристичном, апсурдном, ироничном, псеудофилозофском маниру. Можда и више него Шекспиру, Стопард овде дугује имагинацији Семјуела Бекета, јер Розенкранц и Гилденстерн представљају и прилично надахнуте реплике Владимира и Естрагона из антидраме „Чекајући Годоа”.

Једно од првих Стопардових дела, овај текст одлучно открива раскошни таленат писца који се, непрестано, непосустајуће иронично, игра са драмском традицијом (од елизабетанске, преко салонских комедија Оскара Вајлда и поетске драме Т. С. Елиота, до Пиранделовог театрализма и Бекетовог минимализма/егзистенцијализма).

Представа у режији Јована Грујића изведена је на отвореном, амбијенталном, врло адекватном простору „Виле Станковић” у Чортановцима, чији се импозантни средњовековни стил савршено интегрисао у ткиво радње. Редитељ је успео да доследно транспонује и стилску и идејну слојевитост текста. Протагонисти, Розенкранц (Миљан Прљета) и Гилденстерн (Југослав Крајнов), постављени су тачно, сложено реалистички, психолошки изнијансирано, чиме се, са једне стране, уверљиво приказала њихова трагичност. Јасно је исцртана њихова позиција изманипулисаних марионета, као и поразна закопаност у забораву и одсуству свести. А драстичним успоравањем појединих сцена и инсистирањем на честом присуству згуснуте, метафоричке празнине у њиховој комуникацији, истовремено је створен и онај слојевити бекетовски осећај обеспокојавајућег релативизма. Тако је, са комплексним ликовима Розенкранца и Гилденстерна, одговарајуће сценски остварена Стопардова драмска амбиваленција, субверзивна ироничност, неумољива филозофска скепса.

Сви остали ликови у представи су једноставнији, јасно су театрализовани, што је, такође, у складу са захтевима текста. Таквим, крајње пластичним, начином игре, успоставио се функционалан, забаван, али и аналитичан одмак од Шекспировог наратива. Клаудије (Зоран Андрејин) и Гертруда (Марина Зубић-Цинкоцки) круто су, механички конципирани. Својом гротескношћу подсећају на Жаријев краљевски пар, а својом инфантилношћу и на протагонисте Бихнерове сатире „Леонс и Лена”. Владимир Ћирковић, уверљиво карикатурално, наступа у улози офуцаног Хамлета, Петар Милићевић игра смушеног Хорација, Драган Зорић Полонија, Анђела Стаменковић избезумљену Офелију. Ефектно је обликован мозаик искривљених одраза Шекспирових трагичких ликова.
Иван Томашевић, као вођа путујуће глумачке трупе, такође је сугестивно отелотворио типичан Шекспиров, критички, приказ позоришта. У томе су му се разиграно придружили и Предраг Дамњановић, као Алфред, као и Младен Совиљ, Милош Јелисавац, Радан Вилотић и Стеван Пиале, у изразито извештаченим улогама путујућих глумаца. Њихова пластична игра поставља питања о значењу позоришта, његовим естетским, забављачким, политичким функцијама.
У представи „Розенкранц и Гилденстерн су мртви” Јована Грујића, Стопардова збијена, разорна филозофска иронија убедљиво проговара. Веродостојно је пренет пишчев интелектуални хумор који је средство за ублажавање очаја поводом непремостивих егзистенцијалистичких дилема и немира, али и конкретних политичких прилика. Представа, као и текст, изграђена је на рушевинама разума, копа по мочвари парадокса и нонсенса, да би тамо, можда, пронашла корене посустале логике, изгубљени смисао и некакве одговоре.