Vlada kao zimnica

Srbija je, posle rekordno dugog čekanja, pod firmom kontinuiteta, dobila vladu koja lako može da završi u diskontinuitetu jer se od nje očekuju odluke koje su do sada decenijama ili mesecima odlagane i odstupaju od političke uravnilovke koja obeležava naprednjačku vlast.

Aleksandar Vučić kaže da vlada „treba da preživi ovu, i možda sledeću zimu. I to je to”.

Kada se formiraju kabineti, onda se ne planira da oni „preživljavaju”, već da u punom mandatu pokušaju da obave poslove. Svakom timu treba vremena za uigravanje, a posebno ovom u kome ima dosta novih lica. Ispada da će im, taman kada počnu da hvataju zamah, isteći rok upotrebe.

U prirodi je svake prelazne vlade da reši neke goruće probleme. Poput ratnog kabineta koji ustupi mesto mirnodopskom kada se konflikt okonča. Srbija nije u ratu, ali jeste u decenijskom konfliktu oko Kosova koji sve otvorenije preti evropskoj budućnosti zemlje.

Vučić odbija međusobno priznanje, protiv je i ulasku Kosova u UN. Zna šta neće, ali ubrzo će morati da (sa)zna šta hoće jer će u suprotnom biti ugrožena njegova pozicija. Kako je gubitak vlasti najveća jeres, predsednik se pozadinski trudi da u vladi sve opcije budu otvorene, uključujući i one koje se još zvanično anatemišu.

Manevarski tesnac u koji je sam sebe doveo, predsednik bi da prebaci na nov kabinet mahom popunjen lojalistima koji podržavaju njegovo autoritarno svevlašće. Vreme za donošenje kapitalnih odluka je oročeno, zato je i mandat vlade skraćen.

Da li je to priprema terena da se reši ne samo kosovski problem već i drugi koji se vlastima u međuvremenu natovario na leđa: pitanje sankcija Rusiji? Da li je to deo plana koji je predsednik najavio odmah posle izbora. Vlada za jednokratnu upotrebu. Kao zimnica.

Pošto svako jutro čita izveštaje agencija koje istražuju kakav odjek u javnosti ima svaka njegova izgovorena reč, Vučić odlično zna da je javnost Srbije većinski protiv bilo kakvog dogovora koji podrazumeva nezavisno Kosovo, i ne odobrava kaznene mere prema Rusiji.

Ali ako postoji „egzistencijalna ugroženost” zemlje a uporedna analiza kaže da će nastavak sadašnje politike doneti velike štete, srpski gospodin Njet mogao bi premijerku da direktivno „zamoli” da otvori proces korekcija dosadašnjeg kontinuiteta.

On u tome ne bi da učestvuje. Predsednik ne bi da se njegovo ime, a kamoli potpis, nađu ispod eventualnih dogovora kojima se protivi najmanje 70 odsto građana. Podseća na vreme kada je Slobodan Miloševićev jedva uspeo da nahvata nekog generala koji je, posle će se ispostaviti za lepu naknadu, potpisao Kumanovski sporazum.

Odluke bi Vučić prepustio vladi, gde se i kreira spoljna politika zemlje, pa bi to bio sasvim redak slučaj u poslednjoj deceniji da se pridržava ustavnih ovlašćenja. Kada premijerka i ministri obave posao, a predsednik se prethodno moguće skloni u zaklon ponudom ostavke, lako ćemo posle u nove radne pobede.

To što Vučić ističe da i opcija ostavke mora da postoji, primenjeni je marketing. Mogao bi da je ponudi kako bi stvorio utisak da se donose odluke koje on ne „pokriva” i tako pokupio nove poene kod naivnih. Onda bi autobusi dovlačili lakoverne građane da mu kliču da se vrati. Ne bi imao srca da ih odbije.

Ako se scenario ostavke uopšte dogodi, Vučić bi se sa kratkog odsustva vratio okićen lovorikama. Izbegao bi da snosi posledice svoje pobede. Kao i oni generali koji su posle Kumanova slavili trijumf nad NATO.

Ovaj novi kabinet premijerke Ane Brnabić upošljava čak 25+3 ministara, što se tumači željom pravog mandatara – Vučića – da zadovolji apetite članova Srpske napredne stranke i koalicionih partnera. Ministarstva sile ostaju čvrsto u rukama naprednjaka. Unutrašnji poslovi su resor dosadašnjeg šefa BIA Bratislava Gašića, dok Ministarstvo odbrane preuzima dosadašnji gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević.

Ako je diplomatija, verovatno najdelikatniji posao u vremenima rata u Ukrajini, dodeljena socijalisti Ivici Dačiću, signal dobre volje prema Moskvi, onda bi nove ministarke za evrointegracije, Tanje Miščević, i energetike, Dubravke Negre, mogle da budu na polzu Zapadu.

Ministarstvo za evropske integracije nagoveštava da će se vlada potpunije baviti ovom tematikom koja je formalno bila prisutna u svakodnevnoj retorici, ali bez istinskih reformi. Nova ministarka je ekspert sa višegodišnjim iskustvom, a to govori da će se zakočeni zamajac konačno pokrenuti.

Vlada je energetiku odredila kao prioritet, što je racionalno opredeljenje u vremenima globalne krize i posle fijaska srpske elektroprivrede. Nova resorna ministarka svojom poslovnom biografijom uliva poverenje.

Njihova postavljenja trebalo bi da balansiraju odlazak ministarke rudarstva i energetike Zorane Mihajlović, sasvim retkog pobornika prozapadne politike u dosadašnjem kabinetu. Tvrdi se da je izostavljena posle serije izjava u kojima se otvoreno zalagala za uvođenje sankcija i za osudu ruskih „zverstava” po Ukrajini.

Politička budućnost Mihajlovićeve je neizvesna, ali ona je već dobila upozorenje od svog partijskog šefa da se ne zaigra: „Šta hoćete, da svi budu venčani za fotelju 25 godina, da niko ne treba da bude promenjen? Svako pokaže svoje lice, mislim da su to ljudi videli.”

Lider SNS-a ne voli talasanja u stranci u kojoj drži neprikosnovenu vlast, pa personalnim rokadama želi da onemogući da neki stari član vlade počne da se oseća sigurno, čak i nezavisno. To je i za nauk novim članovima kabineta. Poruka da je „Srbiji potreban SNS, a SNS-u snažan lider”, zvuči kao prekopirana sa kongresa KP Kine na kome je ustoličena neograničena vlast Si Đinpinga.

Vučić je pod snažnim pritiscima Zapada da reši kosovski problem, kao i da se pridruži kaznenim merama Zapada prema Rusiji. Predsednik i jedno i drugo odbija, pa sastav nove vlade svedoči o njegovoj želji da nastavi da „vrluda”, kako je opisao svoju sadašnju politiku. Vrludanje može da znači i da će kontinuitet zameniti diskontinuitetom za koji on, naravno, neće biti odgovoran.