Podsećanje na dragačevski debi gospođe Dženifer Braš

Čitam kako je bivša otpravnica poslova američke ambasade u Beogradu Dženifer Braš rekla za Glas Amerike da Evropska unija od Srbije ne traži mnogo radi bržeg pristupanja ovoj organizaciji. To su, pored ostalog, „promena stava prema Rusiji, priznanje Kosova, pa čak i odgovornosti za izazivanje ratove devedesetih i postojećeg stanja demokratije”. Dodala je kako su svi ambasadori koji su, navodno, pokušavali da Srbiju transformišu u konstruktivnog i produktivnog člana EU, bili razočarani predsednikom Aleksandrom Vučićem.

Ovo je bio povod da se podsetim jednog događaja za vreme održavanja 48. Dragačevskog sabora u Guči, početkom avgusta 2008, na kojem je učestvovao i duvački ansambl američkih marinaca iz pomorske baze u Napulju. Ovi momci su dan ranije odlično obavili svoj deo posla. Srdačno su pozdravljeni aplauzom, uz poneki zvižduk, što je u ovakvim slučajevima uobičajeno. Tada sam, kao novinar Tanjuga, bio u prilici da prisustvujem nesvakidašnjem susretu s delegacijom ambasade SAD, predvođenom gospođom Dženifer Braš, tadašnjom otpravnicom poslova u Beogradu. Predsednik lučanske opštine Slobodan Jolović priredio je ručak za marince i predstavnike američke ambasade. Pozvao je sa sobom i nas nekoliko novinara da im pravimo društvo. Atmosfera je bila prijatna, Amerikanci verovatno nisu očekivali da će ih Srbi tako srdačno dočekati, jer su još bila sveža sećanja na NATO agresiju iz 1999. godine.

Ubrzo se – uz, za ovakve prilike, obaveznu šljivovicu, probrana vina i bogatu trpezu u tek otvorenom motelu – zapodenuo i razgovor. Bez posebnog povoda, počela ga je gospođa Dženifer Braš, neočekivanim pitanjem: „Zašto vi Srbi mrzite nas Amerikance?”

Svi smo se začuđeno pogledali, a ja sam se, s odobrenjem predsednika Jolovića, sa srpske strane oglasio prvi: „Ne znam otkud vam takav zaključak. Bili smo saveznici u oba svetska rata, spasavali smo vaše pilote koje su Nemci oborili iznad Srbije, vidite kako smo vas ovde lepo dočekali... Ali posle svega što ste nam, kao država, ne tako davno priredili, ne bi trebalo baš mnogo ni da vas volimo.”

Gledajući prema obližnjem mladom vazduhoplovnom oficiru, dodao sam: „Evo, ovim vašim današnjim domaćinima vi ste pre devet godina bombama i raketama sravnili sa zemljom fabriku ’Milan Blagojević’, u kojoj je hleb zarađivalo oko dve hiljade ljudi.”

Gospođa Braš je, inače, odlično govorila srpski, jer je, kako reče, svojevremeno bila na omladinskoj radnoj akciji negde u bivšoj Jugoslaviji. Naviknuta, valjda, na srpsku otvorenost, pokrenula je novu temu. Koliko se sećam, tada se pričalo da će na oktobarskoj svečanosti, povodom Dana oslobođenja Beograda, među gostima biti Vladimir Putin ili Dmitrij Medvedev. Postavila nam je tada još jedno pitanje: „Šta će vam opet ti Rusi, kad su Beograd oslobodili Titovi partizani?” Tada se oglasio i moj kolega Živko, novinar Bete, rečima: „Draga gospođo, pomogla nam je i Crvena armija. A znate li kada su partizani oslobodili Zagreb? Tek dogodine, kad je Hitler kapitulirao. One vaše oborene pilote Srbi su spasavali i čuvali, dok su ih neki naši susedi s Balkana, koje vi sada smatrate saveznicima i prijateljima, hapsili i predavali Nemcima.”

Kad su na trpezu stigli slatkiši, razgovor je utihnuo. Onaj američki oficir pružio mi je vizitkartu.

Gospođa Braš je nešto kasnije postala direktorka Odeljenja za jugoistočnu Evropu Stejt departmenta. Pričalo se da je dobar poznavalac prilika na Balkanu. Sad vidim da joj je naš razgovor na Dragačevskom saboru pao u zaborav. Onog američkog vazduhoplovca, potpukovnika Džona Kapela, sreo sam potom nekoliko puta na aerodromu u Pranjanima, prilikom srpsko-američkog okupljanja na mestu odakle je 1944. godine evakuisano oko 500 spasenih američkih avijatičara, među kojima je bio i jedan njegov rođak. Sada je predsednik Fondacije „Misija Halijard”. Gospođu Dženifer Braš tamo nisam nijedanput primetio.
Rodoljub Petrović,
Čačak