Подсећање на драгачевски деби госпође Џенифер Браш

Читам како је бивша отправница послова америчке амбасаде у Београду Џенифер Браш рекла за Глас Америке да Европска унија од Србије не тражи много ради бржег приступања овој организацији. То су, поред осталог, „промена става према Русији, признање Косова, па чак и одговорности за изазивање ратове деведесетих и постојећег стања демократије”. Додала је како су сви амбасадори који су, наводно, покушавали да Србију трансформишу у конструктивног и продуктивног члана ЕУ, били разочарани председником Александром Вучићем.

Ово је био повод да се подсетим једног догађаја за време одржавања 48. Драгачевског сабора у Гучи, почетком августа 2008, на којем је учествовао и дувачки ансамбл америчких маринаца из поморске базе у Напуљу. Ови момци су дан раније одлично обавили свој део посла. Срдачно су поздрављени аплаузом, уз понеки звиждук, што је у оваквим случајевима уобичајено. Тада сам, као новинар Танјуга, био у прилици да присуствујем несвакидашњем сусрету с делегацијом амбасаде САД, предвођеном госпођом Џенифер Браш, тадашњом отправницом послова у Београду. Председник лучанске општине Слободан Јоловић приредио је ручак за маринце и представнике америчке амбасаде. Позвао је са собом и нас неколико новинара да им правимо друштво. Атмосфера је била пријатна, Американци вероватно нису очекивали да ће их Срби тако срдачно дочекати, јер су још била свежа сећања на НАТО агресију из 1999. године.

Убрзо се – уз, за овакве прилике, обавезну шљивовицу, пробрана вина и богату трпезу у тек отвореном мотелу – заподенуо и разговор. Без посебног повода, почела га је госпођа Џенифер Браш, неочекиваним питањем: „Зашто ви Срби мрзите нас Американце?”

Сви смо се зачуђено погледали, а ја сам се, с одобрењем председника Јоловића, са српске стране огласио први: „Не знам откуд вам такав закључак. Били смо савезници у оба светска рата, спасавали смо ваше пилоте које су Немци оборили изнад Србије, видите како смо вас овде лепо дочекали... Али после свега што сте нам, као држава, не тако давно приредили, не би требало баш много ни да вас волимо.”

Гледајући према оближњем младом ваздухопловном официру, додао сам: „Ево, овим вашим данашњим домаћинима ви сте пре девет година бомбама и ракетама сравнили са земљом фабрику ’Милан Благојевић’, у којој је хлеб зарађивало око две хиљаде људи.”

Госпођа Браш је, иначе, одлично говорила српски, јер је, како рече, својевремено била на омладинској радној акцији негде у бившој Југославији. Навикнута, ваљда, на српску отвореност, покренула је нову тему. Колико се сећам, тада се причало да ће на октобарској свечаности, поводом Дана ослобођења Београда, међу гостима бити Владимир Путин или Дмитриј Медведев. Поставила нам је тада још једно питање: „Шта ће вам опет ти Руси, кад су Београд ослободили Титови партизани?” Тада се огласио и мој колега Живко, новинар Бете, речима: „Драга госпођо, помогла нам је и Црвена армија. А знате ли када су партизани ослободили Загреб? Тек догодине, кад је Хитлер капитулирао. Оне ваше оборене пилоте Срби су спасавали и чували, док су их неки наши суседи с Балкана, које ви сада сматрате савезницима и пријатељима, хапсили и предавали Немцима.”

Кад су на трпезу стигли слаткиши, разговор је утихнуо. Онај амерички официр пружио ми је визиткарту.

Госпођа Браш је нешто касније постала директорка Одељења за југоисточну Европу Стејт департмента. Причало се да је добар познавалац прилика на Балкану. Сад видим да јој је наш разговор на Драгачевском сабору пао у заборав. Оног америчког ваздухопловца, потпуковника Џона Капела, срео сам потом неколико пута на аеродрому у Прањанима, приликом српско-америчког окупљања на месту одакле је 1944. године евакуисано око 500 спасених америчких авијатичара, међу којима је био и један његов рођак. Сада је председник Фондације „Мисија Халијард”. Госпођу Џенифер Браш тамо нисам ниједанпут приметио.
Родољуб Петровић,
Чачак