Сећање на Ђорђа Марјановића

Моји родитељи су после Другог светског рата становали код породице Марјановић, тако да смо ја, а касније и мој брат Љубе, рођени и детињство провели уз ту фамилију. Захваљујући томе, дружио сам се с Ђорђем Марјановићем, чудесним музичким великаном и истинском легендом овог краја.

Ђорђе ми је у више наврата причао како је започео музичку каријеру. У почетку му није било лако. Рођен је у Кучеву, 30. октобра 1931. године, у Бук Мали, као син Светомира и Госпаве, учитељице родом из Лознице. Кад је имао само девет месеци, мајка му је преминула, а бригу о деци преузела је бака Стојана, очева мајка. Након три године, отац Светомир се поново жени и добија сина Војислава.

Основну школу, четири разреда, Ђорђе је завршио у Кучеву, а школовање је наставио у Пожаревцу, где је похађао нижу и вишу гимназију. Заједно са сестром Љиљом затим долази у Београд на студије. Сестра уписује књижевност, док Ђорђе, по жељи баке Стојане, одлучује да студира фармацију.

У договору са породицом, отац Светомир 1938. године руши стару кафану „Златан рудник” у центру Кучева, а већ следеће године гради леп хотел под именом „Рудник”. У приземљу се налазила велика сала са шанком и кухињом, а на спрату дванаест соба. Хотел је дат у најам једној породици до 1944. године, када је национализован, а у њега се усељава новоосновано угоститељско предузеће „Партизан”.

Отац Светомир, након четири године проведене у немачком заробљеништву, запошљава се као економиста, прво у ТП „Звижд”, а потом у Скупштини општине, где остаје до пензије. Бака Стојана преминула је 1953. и сахрањена је на новом гробљу у Кучеву. На споменику је урезано: „Нашој драгој мами, нашој милој нани, споменик подижу њени сиротани.”

Ђорђе и Љиља у Београду остају скоро сами, без средстава за живот и студије. Сестра се ускоро удаје и одлази у Чачак, док Ђорђе остаје да се сналази радећи различите, често тешке послове. Убрзо запоставља студије и остаје без стана.

Ђорђе се сећао тог времена: „Најпре сам становао у једном пролазном одељењу код дивне породице Романовић у Доситејевој улици. После извесног времена морао сам да се одселим. Остао сам без стана и две недеље спавао на железничкој станици. У поноћ би нас истеривали да би се чистила станица. Морали смо се снаћи. Спавао сам на почетку Балканске улице, где се градила зграда, а ја сам дремуцкао до три сата, када би се станица отворила и чуо се специфичан жамор.

Није ми било тешко, био сам млад и био сам велики оптимиста. Сасвим случајно, срео сам се са заједничким очевим и чика Жикиним пријатељем Драгим Живковићем, и он ме питао, онако: ’Кокане, где станујеш?’ Кажем му да сам тренутно без стана, али се сналазим код другова, а он ми рече: ’Што не кажеш, имам девојачку собу у Добрачиној улици, број 14.’ Учини ми се да сањам. Тада сам био најсрећнији студент, добио сам девојачку собу од дивне породице Живковић, они су ме прихватили као рођеног сина.”

Настављајући своју животну причу, присећао се:

„Године 1954. један мој друг, који је обожавао да пева, позвао ме је да идем са њим на аудицију за Удружење џез музичара, да му правим друштво. Међутим, игром случаја и судбине, изгледа да сам ја примљен. Он и дан-данас каже да је карта стигла грешком, уместо њему, мени. И тако сам кренуо водама естраде. Певао сам на игранкама у Дому омладине, ’Божидару Аџији’, ’Оријенту’, ’Губеровцу’, кошаркашком стадиону Црвене звезде...”

После учествовања на отварању летње позорнице на Нишкој тврђави 1958. године, Ђорђе с групом глумаца, народних и забавних радио певача, бива одлично прихваћен од публике, постаје звезда вечери. Тако је почела успешна каријера певача, композитора и текстописца забавне музике, која је обележила шездесете, седамдесете и осамдесете године прошлог века.

Током каријере Ђорђе је много путовао, али родни крај није заборављао. Волео га је и често му се враћао. При сусретима са суграђанима био је срдачан и насмејан.

Сваке године, 30. октобра, на његов рођендан, локална самоуправа и Центар за културу Драган Кецман” у оквиру програма „Великани Кучева” организују манифестацију посвећену суграђанину Ђорђу Марјановићу.

Кокан из Кучева испевао је песму „Београде”, незваничну химну престонице, у којој је преминуо 14. маја 2021.

Живорад Рајчић,

пензионер, Кучево