Evropa ne žuri sa izolacijom

Iako se američki zvaničnici, koji kritikuju, optužuju i prete Moskvi povodom kavkaske krize, pozivaju na to da ih u tome slede i njihovi evropski saveznici, to je tek delimično tačno. Od zemalja „stare” Evrope, onog uticajnijeg dela starog kontinenta, snažnu retoriku i čvrst gard prema Rusiji preuzela je od Vašingtona za sada samo Velika Britanija.  

Predlažući i prve konkretne mere protiv Moskve, zvanični London je bio čak radikalniji od SAD. Britanski šef diplomatije Dejvid Milband pozvao je na isključivanje Rusije iz grupe G-8, zbog „užasne agresije” na Gruziju.

Američke pretnje takođe se zasnivaju na ideji o izolaciji Rusije od međunarodne zajednice. Američki ministar odbrane Robert Gejts upozorio je na „ozbiljne i dugogodišnje posledice” po rusko-američke odnose. Predsednik Džordž Buš najavio je da, ako ne bude poštovala primirje, Rusija rizikuje svoje mesto u „diplomatskim, političkim, ekonomskim i bezbednosnim strukturama 21. veka”. Predsednički kandidat Džon Mekejn već vidi nastanak „novog transatlantskog konsenzusa” u odnosu prema Rusiji. Nadovezala se i Kondoliza Rajs, državni sekretar, tvrdnjom da će Rusija biti izolovana na međunarodnoj areni.

Za izolaciju Rusije neophodna je pomoć Evrope, koja je uzdržana. Nemačka kancelarka Angela Merkel je ruskom predsedniku Dmitriju Medvedevu rekla da je odgovor Rusije na provokaciju Gruzije bio „neproporcionalan”, ali je dodala da su Nemačka i Rusija „tesno povezane jedna sa drugom” i da to što je napravila „svoje kritičke primedbe” ne znači da neće nastaviti razgovor „na druge teme”. Evropsku uzdržanost Amerikanci objašnjavaju zavisnošću od ruskog gasa. Ipak, postoje i neki drugi razlozi.

Upravo je ponašanje Berlina – sa kojim je Rusija prošle godine ostvarila spoljnotrgovinsku razmenu od 53 milijarde dolara (iz Nemačke je uvezla za skoro 30 milijardi) i kome namiruje gotovo polovinu potreba za naftom i gasom, a zajedno grade cevovod „Severni tok” koji će im doneti energetsku supremaciju u Evropi – prilična glavobolja za Vašington. Dovoljno je podsetiti se aprilskog NATO samita u Bukureštu, kada je Berlin (uz asistenciju Francuske, Španije, Italije, Portugalije, Holandije, Belgije i Luksemburga) zaustavio članstvo Ukrajine i Gruzije u ovaj vojni savez, za koju snažno lobiraju SAD, a podržavaju Britanija i Kanada i osam zemalja „nove” Evrope.

Nemačka, koja ima 4.700 preduzeća u Rusiji, u mnogo čemu ima blizak stav sa Parizom kada je reč o odnosima sa Moskvom. Iako predsednik Nikola Sarkozi važi za američkog saveznika, upravo je on odigrao važnu ulogu u dogovaranju šest principa za zaustavljanje južnoosetijskog rata, zajedno sa ruskim liderima. Među njima se ne pominje teritorijalni integritet Gruzije, ali se pominju razgovori o statusu Južne Osetije.

I Francuska ima čvrste privredne veze sa Moskvom. Zajedno će, na primer, eksploatisati sibirsku naftu, a Francuska se nalazi među deset najvećih investitora u rusku privredu (u 2006. i 2007. godini Francuzi su investirali oko deset milijardi dolara). Pariz se distancirao i kada je ovih dana nastavio sa Rusijom zajedničku vojnu vežbu FRUKUS, koju su SAD i Britanija demonstrativno obustavile zbog rusko-gruzijskog konflikta.

Pariski „Figaro” je pre nekoliko meseci ocenio kako se „geopolitički interesi kontinentalne Evrope, Francuske i Nemačke, nesumnjivo razilaze sa interesima SAD, a moguće i Velike Britanije”. Pariz i Berlin ne žele revanšistički nastrojenu Rusiju na granicama Evropske unije. Evropi ne odgovara novi hladni rat sa Moskvom, koja se još od Mihaila Gorbačova ponaša veoma konstruktivno. Zato SAD traže saveznike u bivšim sovjetskim republikama koje danas vode otvorenu antirusku politiku, kao što su Gruzija, Ukrajina, Estonija, Letonija i Litvanija. Uloga posrednika između Moskve i Vašingtona pripala je upravo Nemačkoj i Francuskoj, koje nemaju ni ekonomske, ni bezbednosne, pa ni političke interese da žure sa „izolacijom Rusije”.

A ruski ministar Sergej Lavrov je pretnje Kondolize Rajs prokomentarisao rečima: „Kako oni misle da nas izoluju, stvarno ne znam”.