Европа не жури са изолацијом

Иако се амерички званичници, који критикују, оптужују и прете Москви поводом кавкаске кризе, позивају на то да их у томе следе и њихови европски савезници, то је тек делимично тачно. Од земаља „старе” Европе, оног утицајнијег дела старог континента, снажну реторику и чврст гард према Русији преузела је од Вашингтона за сада само Велика Британија.  

Предлажући и прве конкретне мере против Москве, званични Лондон је био чак радикалнији од САД. Британски шеф дипломатије Дејвид Милбанд позвао је на искључивање Русије из групе Г-8, због „ужасне агресије” на Грузију.

Америчке претње такође се заснивају на идеји о изолацији Русије од међународне заједнице. Амерички министар одбране Роберт Гејтс упозорио је на „озбиљне и дугогодишње последице” по руско-америчке односе. Председник Џорџ Буш најавио је да, ако не буде поштовала примирје, Русија ризикује своје место у „дипломатским, политичким, економским и безбедносним структурама 21. века”. Председнички кандидат Џон Мекејн већ види настанак „новог трансатлантског консензуса” у односу према Русији. Надовезала се и Кондолиза Рајс, државни секретар, тврдњом да ће Русија бити изолована на међународној арени.

За изолацију Русије неопходна је помоћ Европе, која је уздржана. Немачка канцеларка Ангела Меркел је руском председнику Дмитрију Медведеву рекла да је одговор Русије на провокацију Грузије био „непропорционалан”, али је додала да су Немачка и Русија „тесно повезане једна са другом” и да то што је направила „своје критичке примедбе” не значи да неће наставити разговор „на друге теме”. Европску уздржаност Американци објашњавају зависношћу од руског гаса. Ипак, постоје и неки други разлози.

Управо је понашање Берлина – са којим је Русија прошле године остварила спољнотрговинску размену од 53 милијарде долара (из Немачке је увезла за скоро 30 милијарди) и коме намирује готово половину потреба за нафтом и гасом, а заједно граде цевовод „Северни ток” који ће им донети енергетску супремацију у Европи – прилична главобоља за Вашингтон. Довољно је подсетити се априлског НАТО самита у Букурешту, када је Берлин (уз асистенцију Француске, Шпаније, Италије, Португалије, Холандије, Белгије и Луксембурга) зауставио чланство Украјине и Грузије у овај војни савез, за коју снажно лобирају САД, а подржавају Британија и Канада и осам земаља „нове” Европе.

Немачка, која има 4.700 предузећа у Русији, у много чему има близак став са Паризом када је реч о односима са Москвом. Иако председник Никола Саркози важи за америчког савезника, управо је он одиграо важну улогу у договарању шест принципа за заустављање јужноосетијског рата, заједно са руским лидерима. Међу њима се не помиње територијални интегритет Грузије, али се помињу разговори о статусу Јужне Осетије.

И Француска има чврсте привредне везе са Москвом. Заједно ће, на пример, експлоатисати сибирску нафту, а Француска се налази међу десет највећих инвеститора у руску привреду (у 2006. и 2007. години Французи су инвестирали око десет милијарди долара). Париз се дистанцирао и када је ових дана наставио са Русијом заједничку војну вежбу FRUKUS, коју су САД и Британија демонстративно обуставиле због руско-грузијског конфликта.

Париски „Фигаро” је пре неколико месеци оценио како се „геополитички интереси континенталне Европе, Француске и Немачке, несумњиво разилазе са интересима САД, а могуће и Велике Британије”. Париз и Берлин не желе реваншистички настројену Русију на границама Европске уније. Европи не одговара нови хладни рат са Москвом, која се још од Михаила Горбачова понаша веома конструктивно. Зато САД траже савезнике у бившим совјетским републикама које данас воде отворену антируску политику, као што су Грузија, Украјина, Естонија, Летонија и Литванија. Улога посредника између Москве и Вашингтона припала је управо Немачкој и Француској, које немају ни економске, ни безбедносне, па ни политичке интересе да журе са „изолацијом Русије”.

A руски министар Сергеј Лавров је претње Кондолизе Рајс прокоментарисао речима: „Како они мисле да нас изолују, стварно не знам”.