Konverzacija iz kanalizacije

Da li advokat i tužilac osećaju ličnu mržnju kada se suoče u sudnici? Da li radnik u fabrici mora da mrzi inženjera što ima veću platu? Da li je obavezno da dva rvača jedan drugog mrze kada se suoče na strunjači?

Ne, svako radi svoj posao, a strasnim negativnim emocijama nema mesta. Barem u najvećem broju slučajeva.

Zašto se onda destruktivna moć mržnje zapaljivo uselila u srpsku skupštinu koja je prečesto teatar brutalnih uvreda, beščasnog ponižavanja, prezrivih opaski, primitivnih ličnih diskvalifikacija, pa i pretnji fizičkih obračuna?

Naša kultura javnog govora je na katastrofalno niskom nivou, čemu kolosalno doprinose i režimski mediji. Beskrupulozni obračuni sa nepoćudnima su nezaobilazno štivo koje se sa voditeljskih pultova ili štampanih naslova ubacuje u sve pore društva.

Dokle će jedni da se kamuflažno kriju iza poslaničkog imuniteta, a drugi iza floskula o slobodi izražavanja, koje kao štit ispred sebe postavljaju i tzv. nezavisna regulatorna tela?

Nije neophodna diploma kliničkog psihologa da bi se dobio odgovor. On je jednostavan: mržnja je prikriveni iskaz nemoći, straha od „onih” drugih. Uporedno obožavanje grupe kojoj pripadaju i agresija prema svima koji drukčije misle.

Iza nadmene, često i vulgarne arogancije, nalazi se racionalna spoznaja da sa rivalima nemate dovoljno argumenata za kvalifikovan dijalog. Ono što mrzim kod drugih je ono od čega strahujem kod sebe. Pošto se ta ozbiljna manjkavost prikriva po svaku cenu, pribegava se decibelima, uvredama i psovkama.

Dokaz inferiornosti predstavlja se kao atribut superiornosti. Neznanje kao uzvišena vrlina dodeljena je samo odabranima. Mrze što nemaju ono što kod drugih prepoznaju, a pošto su nespremni da to steknu radom i učenjem postaju najveće žrtve sopstvene mržnje iako im se čini da su na vrhu moći.

Ponekad i razumem mrzitelje. Svesni u dubini duše da u slobodnoj utakmici kvalifikacija i znanja ne bi bogzna šta ostvarili, zahvalni stranci što im je dala posao i platu koju ne zaslužuju, spremni su da hvataju za grkljan svakog ko ugrožava tu lagodnu poziciju.

Isto važi i za mrzitelje vlasti, posebno šefa države. Ne manje se sistem ili poredak vladajućih koalicija mržnjom. Ona može da bude inspirator akcije, ali ukoliko se ugrađuje u odluke, onda od toga nema ništa. Mržnja je loš i nepouzdan saveznik, ali efikasan zagađivač javnog prostora.

U tom mučnom procesu sveopšte primitivizacije društva, saboterskog rada da se udalji od elementarne tolerancije i uvedu parametri kulture i civilizovanog dijaloga, sramnu ulogu imaju mediji koji su nekritički prihvatili da budu sluge režima, portparoli vlasti i stranački megafoni. Postali su inkubatori govora mržnje od kojih ne može slobodno da se diše.

Velika je i kvalitativna razlika između medija koji su dobrovoljno prihvatili uređivačke politike koje ih približavaju ovoj ili onoj političkoj opciji i medija koji su spremni da šire poluistine, „alternativne činjenice” ili laži samo da bi se dodvorili vlastima.

Informacija je svetinja, komentar je slobodan, zlatno je pravilo novinarstva, što znači da je svaka vest tu da informiše, a svaki komentar da promoviše određeno mišljenje. U žaru borbe dozvoljeni su cinizam, ironija, direktnost ili aluzije, ali se zna šta ne: uvrede ad hominem.

Upravo to poslednje, lično vređanje, optuživanje bez dokaza ili omalovažavanje znanja ušlo je pod skupštinske svodove. Direktivno. Na višem mestu odredi se meta, a onda udri. Otvoreno je takmičenje u kome će pobednik biti onaj sa najviše otrovne kreativnosti, kome žlezde najbolje luče pljuvačku.

Potom sledi medijska „obrada” zadatih tema i likova. Non-stop, 24/7. Ništa od nepristrasnih informacija o pitanjima od javnog interesa.

Vlast je uverena da obračunom sa „fašistima”, „izdajnicima”, regrutima „hibridnog rata”, „lopovima” i svom silom „ološi” na opozicionoj sceni pridobija podršku. Možda onih koji pred seoskom kafanom ispijaju pivo iz flaše da bi ih potom „obradio” Javni servis? Sitni su to i nepouzdani politički poeni. Opozicioni narativ drži se „diktatora”, „patetičnog autokrate”, „sejača mržnje”.

Najodgovornija je vlast koja ne zaboravlja da njen zadatak nisu samo BNP, autoputevi i bolnice, već i podizanje opšteg obrazovnog i kulturološkog nivoa stanovništva.

Nisam istraživač javnog mnjenja, ali stičem utisak da se približavamo tački gađenja. Ljudima je preko glave. Zamoreni su horskim deklamovanjem patriotizma u vreme kada se ni jedna od velikih afera korupcije i kriminala ne privodi otkrivanju istine. Kladio bih se da narod više zanima ko mu je i kako pokrao pare, nego onaj ko po „mišljenje” odlazi u stranu ambasadu.

Srozavanje u kaljugu dobija na brzini izazivajući sve dublju i dublju polarizaciju. Sa reči se prelazi na dela. Uvrede iz političkih klupa ili sa stranica tabloida nekontrolisano se pretaču u metalne poluge. Pa tako doguramo do toga da se novinarima lista „Danas” preti da će proći kao oni u pariskom satiričnom listu „Šarli Ebdo”, januara 2015, kada je ubijeno 12 ljudi.

Može vlast efikasno da uhapsi počinitelje, može i da ih osudi, ali ništa se neće promeniti – ili će se promeniti nagore – sve dok oni koji su najodgovorniji za upravljanje zemljom ne shvate da su upravo oni regrutni centri nasilja.

Niko ne traži flaster na ustima društva. Upravo obrnuto. Treba svakome omogućiti da kaže šta misli, ali to što ima da kaže mora da bude u granicama korektnosti. Agresivnost kojom se vlast brani je dešifrovana. Ona ja znak slabosti, a ne konstruktivne energije.

Na sve to ide i oporo podsećanje da oslobađanje javnog prostora od nacionalne, verske ili svake druge mržnje nije spontan proces, već se inicira po briselskim kabinetima gde „normalizaciju” postavljaju kao preduslov ulaska u EU.

Dug je put od poslanika koji su vadili pištolj na studente, vređali se po nacionalnoj osnovi, bili iznošeni iz sale, polivali se vodom ili gađali kompjuterskim „mišem” do političara sa civilizovanim manirima. Dug je put, a bilo bi vreme za prvi korak kako bi se upristojili. Ako se naviknemo na verbalno nasilje, vrlo brzo ćemo i na fizičko. Nema kompromisa između civilizovane konverzacije i konverzacije iz kanalizacije.