Restauracija Vukovog spomenika

Verujem da je dosta sugrađana bilo obradovano kad su pročitali sledeću informaciju: „Danas, 7. novembra, Zavod za zaštitu spomenika kulture otpočinje radove na sanaciji i restauraciji spomenika Vuku Stefanoviću Karadžiću, tačno na dan kad je spomenik svečano otkriven u prisustvu gradskih zvanica i stanovnika Beograda pre 85 godina (7. novembara 1937. godine).” Između tih događaja, onda i danas, može se povući paralela.

U ono vreme Beograd je bio mnogo manji nego što je danas. Imao je nešto više od 300.000 stanovnika, zauzimao je mnogo manji prostor i tek je počeo da se ubrzano širi izvan tadašnjeg gradskog jezgra. Konačna lokacija spomenika, određena tek neposredno pre njegovog podizanja, imala je za posledicu i javno iskazivanje nezadovoljstva autora, vajara Đorđa Jovanovića. Spomenik je otkriven u sklopu proslave 150. godišnjice rođenja Vuka Karadžića. Održane su tri svečanosti: liturgija u Crkvi Aleksandra Nevskog, svečano otkrivanje spomenika i svečana akademija u Kolarčevoj zadužbini. Nezadovoljan izborom lokacije, vajar Đorđe Jovanović prisustvovao je samo svečanoj liturgiji u Crkvi Aleksandra Nevskog. Razlog nezadovoljstva bio je ambijent oko spomenika. Postoji priča da autor nije bio srećan što je njegov spomenik postavljen na periferiji grada.

I danas, 85 godina kasnije, postoji nezadovoljstvo zbog ambijenta, ali ne nezadovoljstvo pojedinca, već celokupne javnosti. Srećom, poslednjih dana i sredstva informisanja izveštavaju o poražavajućem stanju ne samo platoa, već i podzemnih prolaza, pogotovu onog ka Ulici Kraljice Marije. Bilo bi lepo, ali i prijatno iznenađenje kad bi do završetka restauracije spomenika bili završeni, i to kvalitetno, a ne samo dekorativno, i svi radovi na obnovi platoa, podzemnih prolaza, hidroizolacije i dr.

Slobodan sam da skrenem pažnju na to da je u nekim napisima navedeno da se nakon podizanja spomenika za kraj u kojem je postavljen koristi naziv „Kod Vuka”. U ono vreme taj kraj se zvao „Kod Kamenovića” po kafani „Kamenović”, koja se nalazila u Ulici kralja Aleksandra, između Molerove i Stiške (danas Golsvordijeve). Oko ove kafane je bilo dosta zanatskih i trgovačkih radnji. Sećam se da se taj naziv koristio i krajem Drugog svetskog rata i neposredno posle rata (tada sam bio gimnazijalac), ali i godinama posle toga. Protokom vremena, kako je rastao broj novih stanovnika grada, a bilo sve manje onih koji su se sećali te kafane, počeo je sve više da se koristi naziv „Kod Vuka”. Mi stariji još ponekad u razgovoru, po navici, kažemo „Kod Kamenovića”, što naravno dovodi do nesporazuma.

Aleksandar Blažek,
Beograd