Уторак, 06.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Рестаурација Вуковог споменика

После 85 година дошло је време за обнову статуе Вука Караџића (Фото: Н. Марјановић)

Верујем да је доста суграђана било обрадовано кад су прочитали следећу информацију: „Данас, 7. новембра, Завод за заштиту споменика културе отпочиње радове на санацији и рестаурацији споменика Вуку Стефановићу Караџићу, тачно на дан кад је споменик свечано откривен у присуству градских званица и становника Београда пре 85 година (7. новембара 1937. године).” Између тих догађаја, онда и данас, може се повући паралела.

У оно време Београд је био много мањи него што је данас. Имао је нешто више од 300.000 становника, заузимао је много мањи простор и тек је почео да се убрзано шири изван тадашњег градског језгра. Коначна локација споменика, одређена тек непосредно пре његовог подизања, имала је за последицу и јавно исказивање незадовољства аутора, вајара Ђорђа Јовановића. Споменик је откривен у склопу прославе 150. годишњице рођења Вука Караџића. Одржане су три свечаности: литургија у Цркви Александра Невског, свечано откривање споменика и свечана академија у Коларчевој задужбини. Незадовољан избором локације, вајар Ђорђе Јовановић присуствовао је само свечаној литургији у Цркви Александра Невског. Разлог незадовољства био је амбијент око споменика. Постоји прича да аутор није био срећан што је његов споменик постављен на периферији града.

И данас, 85 година касније, постоји незадовољство због амбијента, али не незадовољство појединца, већ целокупне јавности. Срећом, последњих дана и средства информисања извештавају о поражавајућем стању не само платоа, већ и подземних пролаза, поготову оног ка Улици Краљице Марије. Било би лепо, али и пријатно изненађење кад би до завршетка рестаурације споменика били завршени, и то квалитетно, а не само декоративно, и сви радови на обнови платоа, подземних пролаза, хидроизолације и др.

Слободан сам да скренем пажњу на то да је у неким написима наведено да се након подизања споменика за крај у којем је постављен користи назив „Код Вука”. У оно време тај крај се звао „Код Каменовића” по кафани „Каменовић”, која се налазила у Улици краља Александра, између Молерове и Стишке (данас Голсвордијеве). Око ове кафане је било доста занатских и трговачких радњи. Сећам се да се тај назив користио и крајем Другог светског рата и непосредно после рата (тада сам био гимназијалац), али и годинама после тога. Протоком времена, како је растао број нових становника града, а било све мање оних који су се сећали те кафане, почео је све више да се користи назив „Код Вука”. Ми старији још понекад у разговору, по навици, кажемо „Код Каменовића”, што наравно доводи до неспоразума.

Александар Блажек,
Београд

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.