Рестаурација Вуковог споменика

Верујем да је доста суграђана било обрадовано кад су прочитали следећу информацију: „Данас, 7. новембра, Завод за заштиту споменика културе отпочиње радове на санацији и рестаурацији споменика Вуку Стефановићу Караџићу, тачно на дан кад је споменик свечано откривен у присуству градских званица и становника Београда пре 85 година (7. новембара 1937. године).” Између тих догађаја, онда и данас, може се повући паралела.

У оно време Београд је био много мањи него што је данас. Имао је нешто више од 300.000 становника, заузимао је много мањи простор и тек је почео да се убрзано шири изван тадашњег градског језгра. Коначна локација споменика, одређена тек непосредно пре његовог подизања, имала је за последицу и јавно исказивање незадовољства аутора, вајара Ђорђа Јовановића. Споменик је откривен у склопу прославе 150. годишњице рођења Вука Караџића. Одржане су три свечаности: литургија у Цркви Александра Невског, свечано откривање споменика и свечана академија у Коларчевој задужбини. Незадовољан избором локације, вајар Ђорђе Јовановић присуствовао је само свечаној литургији у Цркви Александра Невског. Разлог незадовољства био је амбијент око споменика. Постоји прича да аутор није био срећан што је његов споменик постављен на периферији града.

И данас, 85 година касније, постоји незадовољство због амбијента, али не незадовољство појединца, већ целокупне јавности. Срећом, последњих дана и средства информисања извештавају о поражавајућем стању не само платоа, већ и подземних пролаза, поготову оног ка Улици Краљице Марије. Било би лепо, али и пријатно изненађење кад би до завршетка рестаурације споменика били завршени, и то квалитетно, а не само декоративно, и сви радови на обнови платоа, подземних пролаза, хидроизолације и др.

Слободан сам да скренем пажњу на то да је у неким написима наведено да се након подизања споменика за крај у којем је постављен користи назив „Код Вука”. У оно време тај крај се звао „Код Каменовића” по кафани „Каменовић”, која се налазила у Улици краља Александра, између Молерове и Стишке (данас Голсвордијеве). Око ове кафане је било доста занатских и трговачких радњи. Сећам се да се тај назив користио и крајем Другог светског рата и непосредно после рата (тада сам био гимназијалац), али и годинама после тога. Протоком времена, како је растао број нових становника града, а било све мање оних који су се сећали те кафане, почео је све више да се користи назив „Код Вука”. Ми старији још понекад у разговору, по навици, кажемо „Код Каменовића”, што наравно доводи до неспоразума.

Александар Блажек,
Београд