Kako je Srpska nastala na početku „kraja istorije”

Banjaluka – Borbu za svoje stvaranje Republika Srpska je počela u trenutku rušenja bipolarnog poretka i u vreme kada su zapadni ideolozi proglasili „kraj istorije”. Posle rata od 1992. do 1995. godine usledili su pregovori u Dejtonu, koje je u ime RS vodio Beograd, vrativši se iz Amerike s geopolitičkim sertifikatom postojanja RS.

„Neki su tada pomislili da je posao gotov. Zemlji je ličila na konfederaciju. No, dolaze izazovi. Usledio je proces ’stejt bildinga’, to jest izgradnje BiH – ideološki, državno, kulturno, identitetski. To je presečno 2007, baš kada unipolarni poredak počinje da slabi. Godinu dana posle otpora Banjaluke nasilnom prenosu nadležnosti, desio se prvi rat u Gruziji. Tada i RS zaustavlja neke procese na svoju štetu, ali i dalje živimo u liberalno-zapadnjačkom pogledu na državu”, naveo je Željko Budimir sa FPN u Banjaluci i pojasnio da takve okolnosti podrazumevaju neprestanu borbu za ustavnost.

Ovo su neke od teza sa skupa „Iskustva prošlosti i izazovi budućnosti”, Centra za društveno-politčka istraživanja RS na kom su sumirani izazovi sa kojima se Srpska nosila, ali i oni za koje se pretpostavlja da i dalje vrebaju iza ugla. Trendovi započeti devedesetih nisu išli naruku Srbima, a svetska dešavanja unazad trideset godina, potvrdila su da opstanak Srba u BiH zavisi od političko-teritorijalne autonomije RS.

„Velike promene u Evropi posle raspada SSSR-a su i drugoj Jugoslaviji uradile isto ono što i prvoj. Prva Jugoslavija je trajala koliko i versajski poredak. Srpski narod počinje borbu za opstanak u disoluciji druge Jugoslavije”, kaže Budimir i dodaje da Srbi u srpskim zemljama, terminu koji se, kako naglašava, koristio do Versaja, nisu imali sreću.

„I dalje smo razjedinjeni. Srba u Hrvatskoj više nema, opstanak srpskog naroda u BiH zavisi od autonomije RS, na Kosovu i Metohiji smo etnički proterani, izuzev na severu KiM i ponešto u enklavama u centralnom delu pokrajine. Na sreću, većinska Crna Gora je posle svih etničkih inženjeringa uspela da se vrati srpskom kursu”, kaže on.

Profesor istorije Goran Latinović ceni da je ključno da RS pokaže duh koji je srpski narod imao 1992. i da po svaku cenu zadrži slogu i jedinstvo po ključnim nacionalnim pitanjima.

Profesor Predrag Ćeranić skrenuo je pažnju na opasnost od „obojenih revolucija” i međunarodnog terorizma.

Po ocenama akademske javnosti, geografski položaj RS je veoma povoljan. Srpska ima većinu oranica – u Lijevče polju, Semberiji, Posavini, a raspolaže i sa ozbiljnim vodnim resursima.

No, geopolitički položaj nije isto što i geografski. „Nalazimo se u čvorištu različitih vektora velikih sila. Nije slučajno što je Ekmečić rekao da je Jugoslavija nestala u trenutku kada je nastala ujedinjena Nemačka. Taj vektor i danas deluje u RS, kroz Kristijana Šmita i kroz ekonomiju. Reafirmacija Nemačke i njena remilitarizacija dešava se upravo preko srpskog prostora, kroz RS”, ceni Budimir.

Podseća da je RS u Dejton došla „izlupana”, sama se boreći sa Zapadom i dva neprijatelja – muslimanima i Hrvatima, a da pri tome nije bilo vojne pomoći ni iz Srbije, sem materijalne i to tek u meri potrebnoj da ravnoteža ne bude potpuno narušena.

Na ovom skupu kao posebnu važnost učesnici su pridali saobraćajnom aspektu, a pre svega najvažnijem projektu za RS – povezivanju auto-putem s Beogradom i brzom putu koji treba da poveže Trebinje s Bijeljinom, to jest istočni deo Srpske. „Jedino na taj način se može integrisati RS. Saobraćajni aspekt je veoma važan. U periodu ’stejt bildinga’ RS je strašno oslabljena. Zapad nas kroz nevladine organizacije neprestano stavlja u poziciju krivice. Obeleženi smo kao narod koji, zamislite, treba da prođe proces denacifikacije. U tome nisu uspeli – jer smo dokazali da smo vodili odbrambeni rat, pa smo sada došli u situaciju da se na nas ljute zbog njihovog neuspešnog procesa tobožnje ’denacifikacije Srba’, pa su morali da posegnu čak i za nametanjem zakona kojim se preti zatvorom za negiranje genocida”, kaže Budimir.

On kaže da će izazovi koji su počeli u februaru ove godine i koji su svet smestili u „neuravnoteženi multipolarni poredak”, to jest bipolarni poredak u začetku, dovesti do nove eskalacije jer su prelomni momenti uvek najnestabilniji period u formiranju svetskog sistema.

„Mi od prašine ne vidimo događaje. Linija fronta je pomerena daleko na Istok, a mi ovde opstajemo kao geopolitički presedan, kao enklave koje ne prihvataju promenu geostrateške orijentacije prema. Najveći izazov u vremenu koje dolazi biće integracije u NATO, jer vojnički način razmišljanja jeste da u pozadini ne smete imati neprijatelja, što je poreklo termina „na liniji vatre”, kako je opisivan naš prostor”, ističe.

Kao jedan od izazova izdvojena je i politika neoosmanizma, što je u početku ličilo na mogućnost destabilizacije, ali se, kaže Budimir, ispostavilo da Turska postaje bolji partner nego Zapad.

„Čak i ovakva Turska ima vrednosti koje su nam bliže od posthrišćanskih vrednosti Zapada. Mi smo tu viđeni u negativnom kontekstu. Zato su se potrudili da nas rasparčaju, između ostalog i uvodeći Crnu Goru u NATO, koja za to nije ispunjavala nikakve uslove. Nisu smeli dozvoliti da Srbi imaju izlaz na more. I baš zato su litije bile toliki izazov za Zapad, ne samo vrednosno već i kroz revalorizaciju geopolitičkog položaja Crne Gore. Srbima trebaju elite koje će voditi procese buđenja, a geopolitički položaj RS je vezan za Srbiju, jer možemo trajati u vremenu samo ako smo u zajedničkom projektu s maticom. Sve druge integracije su samo nove opasnosti i zablude”, zaključuje on.