Četvrtak, 09.02.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ODLAZAK PURIŠE ĐORĐEVIĆA (1924–2022)

U njegovom kadru je sve bilo moguće

Posle rata primetio sam da se objavljuju lažne priče o ratu. Zbog toga sam počeo da pišem „Priče iz male varoši”, rekao je jednom prilikom za naš list
(Фото Танјуг/Р. Прелић)

Preminuo je jedan od najvažnijih jugoslovenskih i srpskih reditelja Puriša Đorđević, rođen na Đurđevdan, 6. maja, 1924. godine. Autor kultnih filmova „Leto je krivo za sve”, „Devojka”, „San”, „Jutro”, „Podne”, „Kros kontri”, „Nedostaje mi Sonja Heni”, „Pavle Pavlović”, „Osam kila sreće”, „Skerco”, „Tango je tužna misao koja se pleše”, a u 98. godini započeo je i snimanje ekranizacije romana Branimira Šćepanovića „Usta puna zemlje”. Ovaj dobitnik pulske „Zlatne arene” za režiju, laureat festivala u Veneciji, Rimu, Moskvi, dobitnik Nagrade za životno delo Festivala autorskog filma snimio je više od 70 igranih i dokumentarnih filmova, napisao je deset romana.

Pre Drugog svetskog rata bio je član SKOJ-a. Na početku ustanka u Srbiji stupio je u partizane, bio je zarobljen i upućen u Zavod za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci.

U intervjuu za „Politiku”, povodom posleratnog perioda, njegovog filma „Jugoslavija maja 1949”, kao i poznanstva s Titom, pričao je:

– To je bio moj prvi film, koji je primećen 1951. godine, i dobili smo Saveznu nagradu FNRJ. Moj snimatelj i učitelj bio je Mika Popović, koji se još u Kraljevini Jugoslavije bavio tim poslom. Išli smo na uručenje priznanja kod Tita zajedno s drugim nagrađenim umetnicima i političarima. Koncert je održala Zinka Kunc, operska pevačica, Titova miljenica. Kada se pojavio Tito, neko mu dobaci da i on nešto odsvira. Tito priđe klaviru i stojeći odsvira „Ide Tito preko Romanije”. Mika i ja smo se zgledali, dok su ostali bili oduševljeni... To sviranje s dva prsta bio je moj pravi doživljaj Tita. Kada me je na Vangi pitao šta ću sledeće da radim, rekao sam mu da bih voleo da snimim nešto o njegovom sukobu sa Staljinom. Po onome što mi je rekao zaključio sam da je on u stvari Srbin, a kazao mi je: „Nemoj to da prčkaš.” Bez obzira na „prčkanje”, snimio sam o tome film „Podne”. Taj film imao je veliki uspeh u svetu.

Kao mladić i poznati Čačanin, Puriša je 1946. godine igrao za čačanski Borac, a kao novinar počeo je rad u „Politici” iste godine. Od 1947. godine je radio u „Filmskim novostima” kao urednik, a kasnije kao režiser dokumentarnih filmova. Kao glumac je nastupao u filmu „Jug-jugoistok” (iz 2005. godine).

Međutim, Purišu ćemo pamtiti i kao vrsnog dokumentaristu, onoga koji se oduševljavao ličnostima drugih umetnika. Snimao je filmove o Jiržiju Menclu, Bohumilu Hrabalu, Toninu Gueri, Miloradu Paviću, Aci Popoviću, Ćopiću... U jednom od intervjua za naš list, a voleo je da sarađuje s „Politikom”, lepo je govorio i o svojoj bivšoj supruzi Mileni Dravić, koja je ovekovečila njegov život i njegovo stvaralaštvo, ali i o teškoćama da dobije sredstva za snimanje filma s njom. Osećao se skrajnuto…

– Poznavao sam Ćopića, tri kratka filma snimio sam po njegovim pričama. Kad god sam hteo te filmove da mu pokažem, on mi je odgovarao: „Ti možeš da budeš samo ciganski primaš.” Već dve godine s Milenom Dravić pripremam film pod nazivom „Izaberite raj ili pakao”. To je priča o jednoj starijoj ženi koja živi u malom gradu i doživljava veliku ljubav. Taj scenario bio je na konkursnoj komisiji u Filmskom centru Srbije, ali uopšte nije ušao u bilo kakav izbor. To je hendikep za Milenu, kao i za mene. Mi smo mnogo filmova snimili zajedno i kada se ona pojavi u kadru, ništa nije nemoguće – govorio je.

Za Purišino shvatanje dokumentarnosti u prvom planu uvek je bila ličnost. Međutim, video je razliku u odnosu na način na koji se danas snimaju dokumentarci, njihove teme su obično prirodne katastrofe, ubistva, politički skandali, ekonomska kriza…

Kao pisca, inspirisao ga je živopisni Čačak u doba kraljevine, u kom je živeo i umro vojvoda Stepa Stepanović. Sećao se njegove sahrane, kojoj je prisustvovao kralj Aleksandar Karađorđević.

– Zapamtio sam na kraju povorke vojnika koji je vodio ratnog konja vojvode Stepe. Počeo sam da pišem zbog takvih tema. Posle rata primetio sam da se objavljuju lažne priče o ratu. Počeo sam da pišem „Priče iz male varoši”, koje je štampao Nin godinu dana. A čitajući Prusta zainteresovao sam se za zanimljivi svet homoseksualaca, tako sam napisao roman „Ljubavna priča” – govorio je Puriša Đorđević.

Prijateljstvo sa Felinijevim scenaristom Toninom Guerom bilo mu je važno i zbog toga što ga je vodio do Tarkovskog.

– Bio sam zaprepašćen kada me je pozvao da dođem u Rim i da ga posetim, on koji je radio scenario za „Blou ap”. To je previše i za mene. Tada se desilo nešto neverovatno, dao mi je svoj scenario. Rekao sam mu da je taj scenario kao stvoren za Tarkovskog. Otišli smo zajedno u Moskvu, ja se čak nisam ni upoznao s Tarkovskim, koga inače obožavam, stajao sam sa strane dok se on dogovarao s Guerom. Tako Tarkovski nikada nije saznao da sam mu ja omogućio tu međunarodnu saradnju – pričao je Puriša za „Politiku”.

Njegov kultni film „Jutro”, koji je 1967. u Veneciji dobio nagradu za režiju i sve nagrade u Puli, kod nas je bio kritikovan, u „Borbi” su se pojavili tekstovi o tome da je to potpuno lažna slika rata. Ipak, sve filmadžije bile su na njegovoj strani, kako je pričao. To kako je Puriša za naš list pričao o snimanju kultnih filmova ostaje za sva vremena:

– Dok sam snimao filmove „Devojka”, „San”, „Jutro” i „Podne” prestao sam da se „družim” s knjigom snimanja. Po osećaju sam išao iz kadra u kadar. Kraj „Jutra” odigrao sam s Milenom i govorio: „Dobro je, dobro je!”, što je ona ponavljala. To nije ni bilo u scenariju. A koristio sam rumunsku muziku za koju tada još niko nije znao. Ostaje taj paradoks brze muzike i leša koji ostaje nepokretan… Pripremajući se za retrospektivu mojih filmova u Slovenačkoj kinoteci, pronašao sam jednu svoju fotografiju iz 1982. godine na kojoj stojim ispred bunkera i sviram na usnoj harmonici. Ta fotografija nastala je dok sam radio na svom filmu „Zbogom ostaj, bunkeru na reci”, sa snimateljem Nikolom Majdakom, među svima nama, pravim zaljubljenikom u film. Sada sam ponovo našao te preostale fotografije i javila se ideja o filmu „Bunker 93”, koji traje sedam minuta i 40 sekundi, i koji sam montirao za samo tri dana. Međutim, ovaj bunker iz ’82, i ja ispred njega, odjednom me podsetio na to da nam bunkeri, na neki način, još uvek prete. Iako smo u miru, oni kao da čekaju da ponovo počnu svoje ratne pesme. To je i suština ovog filma, koji treba da bude „prvosveštenik” i koji treba da nas motiviše da i drugima kažemo: „Bunkeri nisu slučajno ostali kod nas i u čitavom svetu.”

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

In memoriam*
"Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци" био је концентрациони логор за комунистичку омладину основан од стране Љотићевске нацистичке камариле. Мислим да је Пуриша Ђорђевић до пре два дана био један од последњих живих некадашњих логораша, који су све до краја 1980-их сваке године окупљали у С. Паланци у некадашњем спомен-музеју овог логора. Један од њих био је и мој отац (1917-2001). Пуриша је био један од најмлађих, али и најдуговечнијих. Био је истинска авангарда YU филма.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.