Ponedeljak, 30.01.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: VIDA OGNjENOVIĆ, dramska autorka i reditelj

Čudna sudbina srpske poetese

Milica Stojadinović Srpkinja je sinonim tragičnog raskoraka između zanosa i stvarnosti. Mi ne možemo danas da sudimo o prirodi njenog književnog dara
(Фото: лична архива)

Milica Stojadinović, a potpisuje se Srpkinja, kćer je Vrdničkog prote Vasilija – Ave Stojadinovića, zovu je Vrdnička Vila. Ima tri brata i sestru i svi su školovani. Milica je najlepša devojka u Sremu, a ne verujem da ni u Bačkoj ima lepše...

Upravo ovako je Vida Ognjenović predstavila Milicu Stojadinović Srpkinju, kojoj je posvetila svoju novu predstavu „Poetesa”, a u kojoj potpisuje tekst i režiju. Vuk Stefanović Karadžić je voleo kao svoje dete i nazivao je „moja kći iz Fruške”. A Njegoš je govorio: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori.”

Premijera „Poetese” je večeras (4. decembra) od 19.30 sati na sceni „Jovan Đorđević” Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, koje je uz Novi tvrđava teatar koproducent predstave. Kostimograf je Jelisaveta Tatić Čuturilo, scenograf Željko Piškorić, muzika Nikola Čuturilo.

U glumačkoj ekipi su: Nataša Stanišić, Predrag Momčilović, Gordana Kamenarović, Tamara Stanisavljev, Miodrag Petrović, Jovana Balašević, Gordana Đurđević Dimić, Jovan Nešković i drugi.

– Da, to je citat iz drame „Poetesa”. Tako Milicu njen sused, mladi sveštenik iz Vrdnika, Jovan, predstavlja gostima u kući Vuka Karadžića u Beču, gde je te večeri glavna vest bila da se u Sremu pojavila mlada pesnikinja kojoj su već objavljene pesme u novinama. O njenim stihovima, međutim, nije ništa rekao. Očigledno ga je njena lepota više očaravala nego njena poezija – kazuje za „Politiku” Vida Ognjenović i objašnjava zašto je baš ovu osobenu Srpkinju izabrala za svoj novi susret sa pozorišnom publikom:

– Zanimala me njena pojava u književnosti još od prvih školskih saznanja o njoj, u stvari, svi smo se primili na anegdotu da je Njegoš skoro podlegao iskušenju i zažalio što je pod mantijom, pa ne može da ima takvu lepoticu za kneginju. Njene pesme su bile nečitke i plesnive za moj tadašnji uspaljeni đački ukus. U stvari, tek kad sam dobila književnu nagradu njenog imena, bacila sam se na čitanje i iščitavanje njenog dela, jer me bilo sramota da tako malo znam o njoj. Tada mi je došla do ruke izvanredna knjiga dr Radmile Gikić Petrović o Milici Stojadinović Srpkinji, i shvatila sam koliko je dripački površno naše znanje o prvoj književnici na ovom jeziku. Divila sam se i divim se vrhunskoj naučnoj akribiji i volji da istraži i prouči životne i književne podatke o ovoj neobičnoj pesnikinji. Počela sam opsesivno da se bavim čudnom sudbinom te poetese. Odmah sam videla dramski naboj u tom materijalu, ali mi je bilo jasno da ne treba da pišem biografsku dramu, iako je njena biografija veoma „dramatična”, kako se to kaže za nesvakidašnje životopise. No, mene je, ipak, mnogo više zanimao njen ništa manje „dramatični” sukob sa samom sobom.

Iz kog ugla ćete osvetliti kompleksnu ličnost i sudbinu Milice Stojadinović Srpkinje?

Zamislila sam to kao scensku raspravu o uzrocima te njene nesnađenosti. Ona je, po svemu sudeći, žarko želela da sve poravna, da svoj poetski dar niveliše sa običajima, da ne narušava svoj status udavače i ne zanemaruje porodične obaveze koje je imala kao kćer i sestra. Zatim da sanja, da čezne za ljubavlju, da pomiri ljubavna osećanja i smernost. No, nije išlo. Previše je tu bilo nepoznanica za mladu devojku...

Šta je to osobeno u njenoj ličnosti zbog čega ste joj scenski udahnuli život? Čime vas je osvojila?

Osobena je njena iskrenost i odsustvo svake poze i nadmenosti. Ona je sa nekim dečjim patriotskim zanosom ušla u poeziju, smatrajući to svojim pozvanjem. Njen zanos je bio romantičarski iskren, ali ona nije imala pravu poetsku hrabrost da se slobodno izrazi, već se služila pesničkim retorskim šablonima. Moju pažnju je najviše privukao njen strah od sebe, od svog talenta, to je bilo središno polazište za moju scensku raspravu.

„Lako je vama da tako pričate, vi poznajete samo ljubavne jade, a moj rod je još u ranama. Pet vekova ni svog jezika, ni škole, ni nasleđa, ni pisma, sve tuđe i tuđinsko, pa kako da ne osećam taj gorki naš čemer?”, reči su Milice Stojadinović Srpkinje. Koliko je delikatno proniknuti u njen kompleksni svet?

Da, to su reči Poetese, junakinje u drami, a nije citat neke njene istorijske izjave. Ona se u drami prepire sa pesnikom i prevodiocem, Ludvigom Franklom, koji je prevodio i njene pesme. Brani se od njegovih optužbi da njena poezija vrvi od visokoparnih tirada o nacionu i dalekoj prošlosti, a gluva je i slepa za život koji je oko nje. Njoj su u stvari stalno pomalo popovali, naturali su joj našu varijantu tadašnjeg, u razvijenim sredinama već prihvaćenog modela „ženskog pisma” pretežno lirske intonacije. U našem shvatanju žene, ako bi se kojim slučajem prihvatila pisanja pesama, njena poetika bi morala zapovedno da se zasniva na spektru osećanja „majke, sestre i ljubovce”. E, pa Milica nije htela da sledi taj kliše. Izabrala je drugi, patriotski, a to je da piše junačke pesme po uzoru na slavne slavjanoserbske poete. Za razliku od romantičnog cvrkutanja, to su mahom bile retorički napregnute, loše rimovane i stilski prilično nedoterane pesme, No, kad bolje razmislimo, u jednom je ona ipak bila za korak ispred svoga vremena. Braneći svoje pravo da piše o čemu hoće i kako hoće, nesvesno je branila autorsku slobodu izraza.

Čega je Milica Stojadinović Srpkinja sinonim?

Sinonim je tragičnog raskoraka između zanosa i stvarnosti. Mi ne možemo danas da sudimo o prirodi njenog književnog dara. Pogrešno je meriti ga današnjim merilima. Kao pesnikinja javila se prerano, u vreme burno i nimalo podatno za liriku koja se od nje očekivala. Zatim, književna sredina još nije bila ni izdaleka zrela za njenu pojavu. Zato je ostala bez prave procene i podrške kolega. Ne, nije bila odbačena, ali ni na pravi način prihvaćena. Prihvatili su je više kao neobičnu retkost i novu, smelu pojavu u domaćoj književnosti, nego kao istinski pesnički glas. Njom su mogli da paradiraju u književnim salonima u Beču i Pešti kao simbolom emancipacije, dok su kod kuće njene pesme smatrali udvoričkim, jer je pisala poslanice vladarima i komemorativne tužbalice za viđenije pokojnike. Ona je zaneseno pesnički tumarala kroz svoje i tuđe inspiracije, ni u jednom od poniženih svetova kod kuće. Sama, željna potvrde, a nedokučiva i usamljena.

Položaj žene u zajednici je večna tema. Kakav je njen status u našem vremenu?

Danas je sasvim drugačiji. Društvo je daleko odmaklo u osvajanju ravnopravnosti polova. Sad više nije borba za ideju, nego za njenu doslednu primenu. Izuzetak su društva gde je na vlasti jedna vrsta modernije teokratije, odnosno gde crkva nije odvojena od državne uprave. U tim zemljama položaj žene strogo podleže religijskim pravilima.

Milica Stojadinović Srpkinja se smatra prvom ženom koja je bila reporter – izveštavala je o bombardovanju Beograda 1862. godine. Poslednju deceniju svog života provela je u Beogradu, gde je umrla 1878. godine potpuno zaboravljena i siromašna. Kakvu vam je zapitanost donela njena sudbina?

Trebalo bi da češće proveravamo da li smo kao zajednica dovoljno osposobili svoja društvena čula za izuzetnost. Opasno je ako smo i dalje divljački spremni da naterujemo svet da ima isključivo naš lik. Opasno je da smo stalno na oprezu da nam nekažnjeno promakne neko ko se talentom, idejama, ili učinkom uzvisi iznad nas, pa da ga nemilice hvatamo za noge i dovlačimo nazad na zemlju, u prosek i poredak, među nas.

Bavljenje pozorištem u Srbiji podrazumeva razne kompromise. Kako je trajati na tom putu?

Odgovoriću kao Hamlet kad ga pitaju kako je – pokorno hvala, dobro, dobro, dobro. U stvari dobro je trajati na tom putu, jer pozorište živi od toga što se u njemu i privid uzima ozbiljno. E, to me drži da tom putu.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.