Uroš Predić, skeptik i džentlmen

Od Uroša Predića zaista ne postoji adekvatniji umetnik čijom bi izložbom mogla da se obeleži 175. godišnjica postojanja Galerije Matice srpske, niti postoji adekvatniji prostor od Galerije Matice srpske u kojem bi mogla da se održi velika i sveobuhvatna postavka dela Uroša Predića. Ova povratna sprega, rezultat činjenice da je Predić (Otlovat, 1857 – Beograd, 1953) bio prvo stipendista Matice srpske, potom nastavljač tradicije slikanja portreta časnika i dobrotvora ove ustanove i jedan od najvećih njenih darodavaca, ali i počasni predsednik Muzejskog odbora nakon osnivanja muzeja, ishodište je našla upravo u izložbi „Uroš Predić. Život posvećen lepoti i umetnosti”. Ona do kraja januara sledeće godine traje u ovoj novosadskoj kući umetnosti, a povodom proslave njenog s početka teksta pomenutog rođendana.

Čovek koji je „bio reprezent najviših vrednosti koje je negovala Matica srpska”, posvećen zadužbinarstvu, opštem dobru i nacionalnim vrednostima, kako je to ocenila Tijana Palkovljević Bugarski, upravnica Galerije Matice srpske, proživeo je bezmalo čitav vek i iza sebe je ostavio impozantan opus od 1.700 dela – najviše portreta, religioznih, žanr i istorijskih kompozicija, nešto ređe pejzaža i samo jedan akt. Njegov život i stvaralaštvo obeležila su tri perioda, usko u vezi sa tri geografska prostora: Bečom, Orlovatom i Beogradom. Sve te odrednice sreću se i prepoznaju, neke posredno, neke neposredno, u izložbenim prostorijama i u susretu sa više od sto njegovih dela, nesvakidašnje sabranih na jednom mestu, dok se u digitalnoj formi može više saznati o umetnikovom bogatom crtačkom opusu, a sve upotpunjuje i dokumentarni film.

Kroz postavku nas putem kataloškog teksta pregledno i vešto vodi Snežana Mišić, muzejska savetnica, dajući jedan opšti pregled i pogled, uz odabrane bitne elemente. Neke od tih sekvenci još nam podrobnije u razgovoru za naš list osvetljava naš sagovornik dr Igor Borozan, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, koji je sa Snežanom Mišić i autor ove postavke.

– Celokupan mehanizam Galerije Matice srpske je bio u službi pronalaženja do sada neizlaganih radova, bio je izgubljen trag pojedinim važnim slikama iz privatnog vlasništva, dok su neka druga i do sada nepoznata dela sticajem srećnih okolnosti pronađena, pa publika prvi put može uživati u portretu kraljice Natalije Obrenović, koji je predstavljen u digitalnoj formi, što omogućava i bolje sagledavanje brojnih pratećih elemenata ovog Predićevog remek-dela. Veliki broj Predićevih slika nalazi se u najvažnijim muzejskim, državnim i kulturnim ustanovama i usled nesebičnog razumevanja pomenutih ustanova, a posebno Narodnog muzeja Srbije, došli smo do gotovo svih željenih slika, te izložba predstavlja istinsku retrospektivu Predićevog stvaralaštva, koja je dodatno potcrtana izloženim arhivalijama i njegovim ličnim predmetima. Veličinu jednog slikara ponajbolje sagledate kada njegova dela zatražite na pozajmicu i kada u tom trenutku osetite opravdani žal njihovih „čuvara”, što će neke od najpoznatijih slika u jednom kratkom periodu biti na drugom mestu – priča nam Borozan.

U Novom Sadu izložene su ikoničke slike, poput „Siročeta na majčinom grobu”, „Kosovke devojke” i „Vesele braće”, druga ređe ili baš retko viđana dela, kao što su pejzaži Beograda – „Panorama Beograda” – i, konačno, i taj jedini akt koji je uradio. Uz pomoć savremenih tehnologija, prisutni su i njegovi crteži i Ikonostas Crkve Svetog velikomučenika Georgija, iz Bečeja, njegov najznačajniji rad u tom domenu. Borozan izdvaja još neke radove posebno vredne pažnje:

– Ističe se, naravno, i zaštitno delo izložbe, antologijska „Nadurena devojčica”, slika za koju je Predić dobio prestižnu Gundlovu nagradu, tokom studiranja na slavnoj Akademiji likovnih umetnosti u Beču, a tu je i slika „Deca pod dudom” iz 1886, danas u privatnom vlasništvu. Ovaj ljupki prikaz bezazlene dečje igre u Banatu nadilazi istorijski trenutak, te postaje vizuelizacija izgubljenog sveta detinjstva. Delo antologijske vrednosti stoji uz rame sa najboljim žanr slikama epohe bečkog bidermajera. Bitno je istaći i monumentalni panteon portreta slavnih časnika i dobrotvora Matice srpske.

Naš sagovornik dalje podseća da je Predić ne samo jedan od naših najvećih slikara već da je bio i iznimno obrazovan, erudita, zainteresovan i za konzervatorske aktivnosti:

– Predić je bio vrhunski intelektualac koji se među umetnicima retko sreće i u evropskim okvirima. Prevodilac Dantea na srpski jezik i Branka Radičevića na nemački jezik, poznavalac antičke i savremene filozofije i književnosti, tumač filoloških pitanja, i proučavalac klasične i moderne umetnosti. Iako je neretko govorio da slikar treba da slika a ne da piše, ostavio je niz važnih teorijskih spisa o pitanjima osnova umetnosti, savremene likovne prakse, ali i svojih osvrta na aktuelnu političku, ideološku, socijalnu situaciju u zemlji i svetu. Njegove umne korespondencije sa Mihailom Pupinom, Anicom Savić Rebac, Bogdanom Popovićem, Lazom Kostićem i mnogim drugim srpskim intelektualcima čine ga jednom od ključnih figura u ovoj republici srpskih humanista.

Predićevo stvaralaštvo u najvećoj meri, uprkos modernističkim težnjama s početka prošlog veka koje su bile vrlo snažne, zadržalo je do kraja akademske okvire i prepoznatljivu poetiku. O tome Borozan kaže:

– Shodno svom obrazovanju u Beču, Predić je do kraja života bio posvećen akademskom (idealističkom) realizmu. Iako je tokom 20. veka bio sporadično napadan i osporavan od strane pojedinih kritičara modernističke provijencije, ostao je veran realizmu koji nije prelazio u naturalizam, ali čija idealizacija u najvećem broju slučajeva nije prelazila u blaziranu sladunjavost, svojstvenu pojedinim salonskim slikarima. Otuda i leži tajna njegovog uspeha. Iskrenost i vera u realan prikaz sveta, uz ideju socijalne pravde su ga učinili najomiljenijim srpskim slikarem u novijoj povesnici. U skladu sa akademskim osnovama, koji počivaju na trijadi: lepo-dobro-istinito, Predić je postao klasik, umetnik koga na likovnom planu definiše jasnoća, racionalnost, kontura i linija, ali i umerena osoba koja postaje uzorna figura, i simbol izgubljenog reda.

U narednoj godini pred ljubiteljima slikarstva i Predića biće i Borozanova monografija o velikom slikaru, a na naše pitanje da li ga je istraživanje odvelo u nekom nepoznatom pravcu, on priznaje da jeste.

– Na tom putu sve je bilo neočekivano. Najpre me je iznenadilo da gotovo nije bilo istaknutijeg istoričara umetnosti koji se do danas nije na posredan ili neposredan način bavio Urošem Predićem, i da je svako od njih u skladu sa aktuelnim duhom vremena upisao sebe u čitanje slikarevog dela. Potom je došlo do procesa dekonstrukcije. Iza slikara čije su kanonske žanr slike dečjeg sveta u kolektivnom pamćenju stekle status romantičnih i sentimentalnih amblema nacije i umetnika koji je stvorio nacionalne ikone od prvorazrednog značaja, krio se kritički nastrojen slikar raskošnog intelekta. Svaka nova slika je krila lavirint mogućih značenja, a slikareva teorijska misao je upućivala na njegovo ogromno znanje, čiji se koreni nalaze u kaleidoskopu renesansne teorije umetnosti i kulture. Istovremeno, otkrio se i slikarev unutrašnji svet, satkan od brojnih paradoksa. Skrušenost, autoironija, ali i prikriveno osećanje sopstvene izvanrednosti, provejava delom i mišlju ovog krajnje disciplinovanog slikara. On je bio izolovani pojedinac i usamljeni skeptik, ali i angažovani pregalac u javnom prostoru, decentni gospodin i perfektni džentlmen.