Урош Предић, скептик и џентлмен

Од Уроша Предића заиста не постоји адекватнији уметник чијом би изложбом могла да се обележи 175. годишњица постојања Галерије Матице српске, нити постоји адекватнији простор од Галерије Матице српске у којем би могла да се одржи велика и свеобухватна поставка дела Уроша Предића. Ова повратна спрега, резултат чињенице да је Предић (Отловат, 1857 – Београд, 1953) био прво стипендиста Матице српске, потом настављач традиције сликања портрета часника и добротвора ове установе и један од највећих њених дародаваца, али и почасни председник Музејског одбора након оснивања музеја, исходиште је нашла управо у изложби „Урош Предић. Живот посвећен лепоти и уметности”. Она до краја јануара следеће године траје у овој новосадској кући уметности, а поводом прославе њеног с почетка текста поменутог рођендана.

Човек који је „био репрезент највиших вредности које је неговала Матица српска”, посвећен задужбинарству, општем добру и националним вредностима, како је то оценила Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, проживео је безмало читав век и иза себе је оставио импозантан опус од 1.700 дела – највише портрета, религиозних, жанр и историјских композиција, нешто ређе пејзажа и само један акт. Његов живот и стваралаштво обележила су три периода, уско у вези са три географска простора: Бечом, Орловатом и Београдом. Све те одреднице срећу се и препознају, неке посредно, неке непосредно, у изложбеним просторијама и у сусрету са више од сто његових дела, несвакидашње сабраних на једном месту, док се у дигиталној форми може више сазнати о уметниковом богатом цртачком опусу, а све употпуњује и документарни филм.

Кроз поставку нас путем каталошког текста прегледно и вешто води Снежана Мишић, музејска саветница, дајући један општи преглед и поглед, уз одабране битне елементе. Неке од тих секвенци још нам подробније у разговору за наш лист осветљава наш саговорник др Игор Борозан, професор на Филозофском факултету у Београду, који је са Снежаном Мишић и аутор ове поставке.

– Целокупан механизам Галерије Матице српске је био у служби проналажења до сада неизлаганих радова, био је изгубљен траг појединим важним сликама из приватног власништва, док су нека друга и до сада непозната дела стицајем срећних околности пронађена, па публика први пут може уживати у портрету краљице Наталије Обреновић, који је представљен у дигиталној форми, што омогућава и боље сагледавање бројних пратећих елемената овог Предићевог ремек-дела. Велики број Предићевих слика налази се у најважнијим музејским, државним и културним установама и услед несебичног разумевања поменутих установа, а посебно Народног музеја Србије, дошли смо до готово свих жељених слика, те изложба представља истинску ретроспективу Предићевог стваралаштва, која је додатно потцртана изложеним архивалијама и његовим личним предметима. Величину једног сликара понајбоље сагледате када његова дела затражите на позајмицу и када у том тренутку осетите оправдани жал њихових „чувара”, што ће неке од најпознатијих слика у једном кратком периоду бити на другом месту – прича нам Борозан.

У Новом Саду изложене су иконичке слике, попут „Сирочета на мајчином гробу”, „Косовке девојке” и „Веселе браће”, друга ређе или баш ретко виђана дела, као што су пејзажи Београда – „Панорама Београда” – и, коначно, и тај једини акт који је урадио. Уз помоћ савремених технологија, присутни су и његови цртежи и Иконостас Цркве Светог великомученика Георгија, из Бечеја, његов најзначајнији рад у том домену. Борозан издваја још неке радове посебно вредне пажње:

– Истиче се, наравно, и заштитно дело изложбе, антологијска „Надурена девојчица”, слика за коју је Предић добио престижну Гундлову награду, током студирања на славној Академији ликовних уметности у Бечу, а ту је и слика „Деца под дудом” из 1886, данас у приватном власништву. Овај љупки приказ безазлене дечје игре у Банату надилази историјски тренутак, те постаје визуелизација изгубљеног света детињства. Дело антологијске вредности стоји уз раме са најбољим жанр сликама епохе бечког бидермајера. Битно је истаћи и монументални пантеон портрета славних часника и добротвора Матице српске.

Наш саговорник даље подсећа да је Предић не само један од наших највећих сликара већ да је био и изнимно образован, ерудита, заинтересован и за конзерваторске активности:

– Предић је био врхунски интелектуалац који се међу уметницима ретко среће и у европским оквирима. Преводилац Дантеа на српски језик и Бранка Радичевића на немачки језик, познавалац античке и савремене филозофије и књижевности, тумач филолошких питања, и проучавалац класичне и модерне уметности. Иако је неретко говорио да сликар треба да слика а не да пише, оставио је низ важних теоријских списа о питањима основа уметности, савремене ликовне праксе, али и својих осврта на актуелну политичку, идеолошку, социјалну ситуацију у земљи и свету. Његове умне кореспонденције са Михаилом Пупином, Аницом Савић Ребац, Богданом Поповићем, Лазом Костићем и многим другим српским интелектуалцима чине га једном од кључних фигура у овој републици српских хуманиста.

Предићево стваралаштво у највећој мери, упркос модернистичким тежњама с почетка прошлог века које су биле врло снажне, задржало је до краја академске оквире и препознатљиву поетику. О томе Борозан каже:

– Сходно свом образовању у Бечу, Предић је до краја живота био посвећен академском (идеалистичком) реализму. Иако је током 20. века био спорадично нападан и оспораван од стране појединих критичара модернистичке провијенције, остао је веран реализму који није прелазио у натурализам, али чија идеализација у највећем броју случајева није прелазила у блазирану сладуњавост, својствену појединим салонским сликарима. Отуда и лежи тајна његовог успеха. Искреност и вера у реалан приказ света, уз идеју социјалне правде су га учинили најомиљенијим српским сликарем у новијој повесници. У складу са академским основама, који почивају на тријади: лепо-добро-истинито, Предић је постао класик, уметник кога на ликовном плану дефинише јасноћа, рационалност, контура и линија, али и умерена особа која постаје узорна фигура, и симбол изгубљеног реда.

У наредној години пред љубитељима сликарства и Предића биће и Борозанова монографија о великом сликару, а на наше питање да ли га је истраживање одвело у неком непознатом правцу, он признаје да јесте.

– На том путу све је било неочекивано. Најпре ме је изненадило да готово није било истакнутијег историчара уметности који се до данас није на посредан или непосредан начин бавио Урошем Предићем, и да је свако од њих у складу са актуелним духом времена уписао себе у читање сликаревог дела. Потом је дошло до процеса деконструкције. Иза сликара чије су канонске жанр слике дечјег света у колективном памћењу стекле статус романтичних и сентименталних амблема нације и уметника који је створио националне иконе од прворазредног значаја, крио се критички настројен сликар раскошног интелекта. Свака нова слика је крила лавиринт могућих значења, а сликарева теоријска мисао је упућивала на његово огромно знање, чији се корени налазе у калеидоскопу ренесансне теорије уметности и културе. Истовремено, открио се и сликарев унутрашњи свет, саткан од бројних парадокса. Скрушеност, аутоиронија, али и прикривено осећање сопствене изванредности, провејава делом и мишљу овог крајње дисциплинованог сликара. Он је био изоловани појединац и усамљени скептик, али и ангажовани прегалац у јавном простору, децентни господин и перфектни џентлмен.