Častan i dug slikarski život

Bavarka po poreklu, a Srpkinja po životu i delu, Beta Vukanović (1872–1972) je svoj dug slikarski život časno proživela. Nije zastala pred mnogim nedaćama i preprekama na koje je nailazila, a bila je svedok ne samo svih značajnih društvenih i kulturnih promena u našoj sredini već i civilizacijskih dostignuća koje je uživo gledala na Svetskoj izložbi u Parizu 1900, kao i onog što ga je u dubokoj starosti posmatrala na televizijskom ekranu – čovekovo spuštanje na Mesec 1969. Ovim rečima Petar Petrović, muzejski savetnik Narodnog muzeja Srbije, uvodi nas u razgovor o slikarki čija se izložba otvara večeras u 19 sati u kabinetu grafike ovog muzeja.

U okviru tematske postavke posvećene stopedesetogodišnjici od njenog rođenja, a sećajući se njenih reči da bez rada nema ni života, biće izložena njena odabrana ulja na platnu iz muzejske Zbirke jugoslovenskog slikarstva 20. veka, zajedno sa nekoliko radova na papiru iz Zbirke crteža i grafika jugoslovenskih autora 20 veka. Da je reč o nesporno značajnoj autorki govori i konstatacija našeg sagovornika, inače autora izložbe i kataloga, da je svojim delom ostavila neizbrisiv trag u istoriji srpske umetnosti, kulture i likovnog obrazovanja i po tome je zaslužila večni spomenik.

„Magnolije u vazi”, ulje na platnu, oko 1935.

Značajna njena dela koja ćemo imati priliku da vidimo uvek su bila nezaobilazan deo plenerističkih i impresionističkih izložbi. Kako ističe Petrović, njeno slikarstvo je po motivima raznorodno, a cveće, mrtve prirode, enterijeri, portreti i studije se odlikuju realističko-impresionističkim stilom, jarkim koloritom i slobodnim gestom. Osim kompozicija u ulju i akvarelu, bavila se sa uspehom i karikaturom, ostvarivši značajan opus od skoro pet stotina dela, ali koji, nažalost, nije u potpunosti sačuvan. Bavila se još i grafikom, ilustracijom knjiga i izradom dela primenjene umetnosti.

Od 16 ulja na platnu i šest karikatura koje čine izbor koji će biti pred publikom sve do 28. februara, Petrović za naš list izdvaja nekoliko radova kojima bi trebalo posvetiti naročitu pažnju:

– Svakako tu je slika „Letnji dan”, potom „Prizrenka”, a neizostavno tu je i delo „Gatanje”, jedan od prvih aktova koji je uradila neka naša žena slikarka. Trebalo bi od ulja na platnu istaći još i „Magnolije”, deo opusa cveća kojem je ona u jednom delu karijere bila vrlo posvećena, ali i Betin portret njenog supruga i kolege slikara Riste Vukanovića i njegov portret na kojem je ona, koji takođe čini deo ove postavke. Od karikatura da napomenem onu na kojoj je predstavljeno venčanje Jovana Cvijića i onu posvećenu Nadeždi Petrović. Ova poslednja je i poseban uvod u narednu godinu koja će u Narodnom muzeju Srbije biti u znaku ove naše velike slikarke – najavljuje naš sagovornik.

Kada je reč o biografskim podacima Bete Vukanović, treba reći da je od trenutka kada je sa 25 godina iz Minhena, preko Pariza, došla u našu prestonicu, bila je aktivno uključena u kulturni život Kraljevine Jugoslavije. Prethodno slikarsko obrazovanje stekla je u ateljeima Karla Mara i Ludviga Heteriha, potom u ateljeu Antona Ažbea i pariskoj akademiji Delekliz. Po dolasku u Beograd, u trenutku kada se Prva srpska crtačka i slikarska škola Kirila Kutlika polako gasila, Beta i njen suprug Rista Vukanović preuzeli su školu 1900, unoseći novine u način nastave.

Tokom balkanskih ratova bila je dobrovoljna bolničarka, dok je za vreme Prvog svetskog rata boravila sa suprugom u Parizu. Nakon smrti supruga 1918. živela je izvesno vreme u Francuskoj, a zatim se vratila u Beograd gde je od 1921. do 1936. godine predavala akvarel na Umetničkoj školi i uporedo u svom ateljeu podučavala mnoge mlade slikare. Drugi svetski rat i okupacijske godine je proživljavala teško, ali nije odustajala od slikanja, a odbila je pomoć koju su joj ponudile nemačke vlasti. Sa balkona svog ateljea u zgradi Kolarčeve zadužbine, koji je koristila od 1932. godine sve do smrti, slikarski je zabeležila oba bombardovanja Beograda. Samostalne izložbe imala je u Minhenu, Beogradu, Klermon-Feranu (Francuska), Prizrenu, Subotici itd. Bila je jedan od osnivača Društva srpskih umetnika „Lada” (1904) i dugogodišnji doživotni predsednik tog udruženja.

Nušić je Betu učio da kuva kafu

U katalogu za izložbu, pored opširne priče o životu i radu Bete Vukanović i obilja reprodukcija njenih radova, kao i ličnih i porodičnih fotografija, može se pronaći i jedna anegdota u vezi sa Branislavom Nušićem, kojeg je ova naša slikarka predstavila i na jednoj od karikatura.

Naime, priča kaže da je Nušić upoznao Betu nedugo po njenom dolasku u Beograd i ona je poželela da ga ugosti i skuva mu pravu domaću „tursku kafu”.

„Pošto je probao to što je trebalo da bude kafa, Nušić je ustao, spustio šoljicu sa strane i rekao da kafa nije dobra. Pozvao je Betu u kuhinju i pokazao joj je kako se sprema prava domaća ’turska kafa’. Posle skoro dvadeset godina Nušić je došao kod Bete da mu nacrta karikaturu i ponovo je bio poslužen kafom. Ovog puta pohvalio je odlično skuvanu kafu, a Beta mu je zahvalila i upitala ga da li zna ko je nju, strankinju, naučio da sprema domaću kafu. Nušić je slegao ramenima, a Beta je uprla prst u njega i rekla: Vi! Nušić se nasmejao i samo kratko, na sebi svojstven način, prokomentarisao: „Dobro je da sam i ja nekog nečemu u životu naučio”, piše u kataloškom tekstu.