Mesi ponovio jedinstveno dostignuće mađarskog Đorđa

Ako bi na Zemljinom šaru svako da vuče na svoju stranu, bar je finale Svetskog prvenstva bio oročeni detant. Fudbal je ujedinio svet u istoj želji – da argentinski as Lionel Mesi (35), jedan od najboljih svih vremena, najzad u zbirku znamenja stavi i najvrednije. U dubini sportske duše i Francuzima je milo što trofej ide baš između kapitenskih dlanova protivničke prve violine, jer je njegova virtuoznost obeležila dugo razdoblje fudbalske umetnosti.

Iako poraz tišti, pozdraviće ga na nogama prvom zgodom i Pariz. Odaće mu zahvalnost kao nikad dosad za to što je posle toliko godina u Barseloni, s kojom je bio i svetski klupski prvak (2009, 2011, 2015), rešio da karijeru nastavi u Pari Sen Žermenu, birajući i po najvišim ambicijama na Parku prinčeva, a ne samo po zlatnicima u šaci bogatih vlasnika iz Katara. To što „grad svetlosti” i dalje nije ucrtan na mapu osvajača evropske krune za klubove i što je Mesi dugo čeznuo za tronom s državnim timom ista je sudbina.

Na Topčideru i debitant i Dr protiv Jugoslavije

Sa svog jedinog mundijalskog finala prethodno, protiv Nemaca u Brazilu 2014, nije otišao praznih ruku. Dodeljena mu je Zlatna lopta Svetske fudbalske federacije (Fifa) za najboljeg na šampionatu, ali je to bila nikakva uteha za gorčinu u najvećoj utakmici. Znaju taj osećaj i Brazilac Ronaldo (1998), nemački golman Oliver Kan (2002) i Hrvat Luka Modrić (2018).

U Lusailu, kad je u duelu s „galskim petlovima” 26. mečom na prvenstvu sveta u rekordu i nadmašio proslavljenog Nemca Lotara Mateusa, Mesi je prvi ponovio jedinstveno golgetersko dostignuće od pre 84 godine. Od osmine finala do finala strelac je u svakoj utakmici bio samo Mađar Đerđ Šaroši u Francuskoj 1938, kad se, kao i u Italiji 1934, od početka igralo na ispadanje.

Po imendanu je to Đorđe Stefančić. Majka mu je bila Italijanka. Za oca negde stoji da je Srbin, negde da je Hrvat, a sasvim verovatno da je poreklo vodio iz krajeva pod Austrougarskom zapadno od Drine. U većini podataka Đorđe je na svet došao u Budimpešti, a u jednom se pominje i Trst, odakle su ga u kolevci preneli na Dunav. Godina rođenja je svakako 1912.

Mađarsko ime je zvanično uzeo 1932. po odobrenju Ministarstva unutrašnjih dela, ali je već kao Šaroši bio u mađarskoj reprezentaciji koju smo 1931. prvi put primili u goste. Na stadionu BSK je i debitovao u državnom timu. Govorilo se da stiže novi dragulj mađarskog fudbala, jednog od najboljih u Evropi tog vremena, ali je 19-godišnji napadač ostavio bled utisak na Topčiderskom brdu. Jugoslavija je pobedila s 3:2, negujući renome stečen na Prvom svetskom prvenstvu u Urugvaju godinu ranije.

Kad je 1939. ponovo došao u Beograd, znalo se da je istaknuti fudbaler, nemilosrdni strelac, učesnik dva mundijala, kapiten reprezentacije, s titulom doktora ispred imena, koju su mu dali privrženici jer je važio za učenog čoveka s visokim obrazovanjem. Mađari su na istom mestu sad odneli pobedu s 2:0. Dr je dao prvi gol. U halfovskoj liniji je igrao njegov rođeni brat Bela (1919). Doktor Šaroši je poneo kapitensku traku i kad se dogodine na stadionu Ferencvaroša u Budimpešti Jugoslavija u sledećoj međusobnoj prijateljskoj utakmici nenadano izborila za 0:0 pregnućem odbrambenog reda.

Na Apeninima 1934, gde je posle rata dugo godina bio trener, upisao se u strelce samo iz penala u četvrtfinalu protiv Austrije, koja je otišla dalje s 2:1. Idući put postigao je u osmini finala dva gola u preslišavanju Indonezije (6:0), prve azijske selekcije na mundijalu, koja je igrala kao Holandska Istočna Indija. Po jednom je zatresao mrežu u pobedi protiv Švajcarske u četvrtfinalu (2:0), u nokautiranju Švedske u polufinalu (5:1) i u porazu u odlučujućoj utakmici s Italijom (4:2), koja je sačuvala tron.

Četvorica njih bez pogotka i na kraju

Nadahnuće kao Šarošijevo nije do kraja držalo jednog pre njega, a ostalo je nedostižno za jednog s njim i za dvojicu daleko posle njega. U Italiji jedino u finalu gol nije dao Oldržih Nejedli (Čehoslovačka), u Francuskoj zatim Đula Žengeler (Mađarska), a oba puta su trijumfovali „azuri”, u SAD 1994. Roberto Bađo (Italija), čak ni na penale (s njegovim šutom preko prečke titula došla u ruke Brazila), i u Južnoj Africi 2010. Vesli Snajder (Holandija), kad su se Španci jedini put radovali. Svi su, dakle, završili bez trofeja. Mesi nije.

Gledajući u tom nizu meč za treće mesto umesto finala, pogotkom i u poslednjoj utakmici mogu da se pohvale Salvatore Skilači (Italija), kad je pred domaćom publikom 1990. blistao kao najbolji strelac (šest puta), i Davor Šuker (Hrvatska) u Francuskoj 1998, a ne i Hristo Stoičkov (Bugarska) 1994, jedini četvrti među tom trojicom. Lepa se prilika 1938, istina, nije dala Brazilcu Leonidasu, jer je zbog povrede propustio polufinale s Italijom (bar je Čehoslovačkoj dao gol u obe utakmice četvrtfinala pošto je meč ponovljen zbog nerešenog ishoda na prvom), i Šveđaninu Arneu Nibergu, pošto je skandinavski tim, koji je zauzeo četvrto mesto zbog poraza upravo protiv Brazila, ostao bez protivnika u osmini finala. Trebalo je da to bude Austrija, koja, iako se kvalifikovala, nije poslala reprezentaciju budući da je posle anšlusa utopljena u nemačku.

Kako Skilači nije bio strelac jedino u pobedi „azura” protiv Amerikanaca u grupi (1:0), izmakao mu je podvig koji krasi samo Žairzinja. Na putu Peleovog Brazila da u Meksiku 1970. kao trostruki osvajač prigrabi Zlatnu boginju u trajno vlasništvo (prvak i 1958. i 1962) tresao je mrežu u svakoj od šest utakmica (tad se na ispadanje kretalo od četvrtfinala).

Mesi, koji je ove godine postigao 18 golova za Argentinu, više nego u bilo kojoj ranije (druga najbolja berba 2012. s 12), u Kataru nije savladao samo poljskog golmana, a imao je najbolju moguću priliku za to. Vojceh Ščensni mu je u trećem kolu odbranio penal, što je bilo neuhvatljivo Saudijcu Mohamedu Al Ovajsu na početku, Holanđaninu Andrisu Nopertu u četvrtfinalu, Hrvatu Dominiku Livakoviću u polufinalu i Francuzu Igou Lorisu u finalu. Pet jedanaesteraca na jednom mundijalu nije izveo niko do Mesija, koji je u osmini finala iz igre savladao australijskog kapitena Metjua Rajana. Po četiri su pucali Portugalac Euzebio 1966. i Holanđanin Rob Rensenbrink 1978, a njih dvojica su uvek bili neumoljivi.

Deset golova za vođstvo

Lionel Mesi, petostruki strelac do finala, prvo je u Kataru po broju mundijalskih golova za Argentinu stigao pa onda i nadmašio Dijega Maradonu, koji je dao osam pogodaka, a u polufinalu je pretekao i Gabrijela Batistutu na čelu. Od prvog gola, kojim je stavljena tačka na nokautiranje Srbije i Crne Gore u Nemačkoj 2006. sa 6:0 (njegov debi na svetskim prvenstvima), do hladnokrvnog penala protiv Hrvatske nanizao ih je 11. U finalu je dao još dva.

Deset, a šest u Kataru, dvaput i u finalu, bili su za vođstvo, od 0:0 ili od sledećeg nerešenog rezultata, što je i najviše takvih. Po sedam imaju Gerd Miler (Zapadna Nemačka, ukupno dao 14), Paolo Rosi (Italija, 9) i Luis Suarez (Urugvaj, 7).