Rusija se ne zaklanja iza kosovskog „presedana”

U Srbiji je i dalje prisutno interesovanje za temu takozvanog kosovskog presedana. Pojavljuje se teza o tome da je Rusija navodno iskoristila „suverenizaciju” Kosova, da je ona čak probitačna za nju. Cilj je, siguran sam, jedini – da se unese razdor u naše odnose sa Srbijom. Ali naš pristup je pošten i otvoren. Ne treba nam da se zaklanjamo iza „presedana”.

Dovoljno je da se pažljivo pročitaju izjave predsednika Rusije Vladimira Putina i ministra inostranih poslova Sergeja Lavrova da se razume da rusko rukovodstvo stavlja iznad svega zaštitu nacionalnih interesa Rusije, osiguravanje bezbednosti naše otadžbine i njenog naroda, a u svojem delovanju striktno sledi međunarodno pravo. Polazimo od iste premise u kontekstu rešavanja kosovskog pitanja. Stav Rusije je nepromenjiv: pravedno rešenje treba da se traži u dijalogu između Beograda i Prištine, u međunarodnopravnim okvirima definisanim u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN.

„Kosovski presedan”, zarazan primer samoproglašene „nezavisnosti”, svakako jeste činjenica. Sećam se da su naši bivši zapadni partneri po rešavanju kosovskog pitanja, najpre SAD, zahtevali da se kolektivno utvrdi, uprkos logici realnog života, da je Kosovo „jedinstven slučaj” (sui generis), a u duhu njihovog pokvarenog koncepta „poretka, zasnovanog na pravilima”. Na pravilima koje samovoljno određuje Zapad. Tada, 2007. godine, kategorički smo istupili protiv toga, upozoravajući na moguće štetne posledice po evropsku i međunarodnu bezbednost.

Međutim, želeo bih da opomenem da su eventualne površne analogije rizične i nezahvalne. Da istaknem: „slučaj Kosova” principijelno se razlikuje od situacije oko Donbasa.

Tokom osam godina nekoliko miliona stanovnika Donbasa je živelo u stalnom strahu zbog redovnih artiljerijskih napada, socijalno-ekonomske i humanitarne blokade od strane režima u Kijevu, koji je 2014. godine osvojio vlast u Ukrajini putem protivustavnog oružanog državnog udara. Uz to ukrajinski rukovodioci, kontrolisani od strane Zapada, na sve načine su sabotirali ispunjavanje Minskih sporazuma, u kojima je bio predviđen poseban status Donbasa. Sada su pak javno priznali da su im dogovori sa Donjeckom i Luganskom bili potrebni samo da se kupi vreme, da se od „zapadnih partnera” dobije što više oružja, da se pripreme za nasilnu „reintegraciju” regiona prema scenariju vojno-policijske operacije Zagreba „Oluja” avgusta 1995. godine, koja je rezultirala proterivanjem iz Hrvatske više od 250.000 Srba.

Rusofobiju i neonacizam Kijev je unapredio u državnu politiku. U tim tragičnim uslovima nije bila ostvariva realizacija temeljnih prava stanovništva Donjecke i Luganske Narodne Republike, Zaporoške i Hersonske oblasti. Kao posledica toga, nakon oslobođenja tih teritorija u toku specijalne vojne operacije koja se sprovodi u skladu sa Poveljom UN, donete su odluke o održavanju tamo svenarodnih referenduma o ponovnom ujedinjenju sa Rusijom.

Beograd, pak, odlučno se boreći u drugoj polovini devedesetih godina protiv banditskih formacija terorističke „oslobodilačke vojske Kosova” (čije zločine trenutno istražuje haški Specijalni sud), dosledno se zalagao za održivo međunarodnopravno rešavanje kosovskog pitanja i bio je spreman da obezbedi široku autonomiju pokrajine. Bez obzira na to, u 1999. godini grupa zemalja NATO-a, bez sankcije Saveta bezbednosti UN, pod falsifikovanim izgovorom „ubijanja civila” u Račku, otpočela je oružanu agresiju protiv Jugoslavije, suverene i nezavisne države koja je imala legitimno izabrano rukovodstvo (uz to da Jugoslavija nikada nije predstavljala, a nije ni mogla da predstavlja, realnu pretnju za NATO!). Za Vašington i njegove satelite u pravu nije taj ko je zaista u pravu, nego taj ko je prisvojio sebi prava, „omiljenom” neokolonijalnom praksom. U alijansi se nisu zaustavili ni pred time da se tokom varvarskih bombardovanja koriste projektili sa osiromašenim uranijumom.

U 2008. godini, kada je Priština, uprkos intenzivnim pregovorima koji su bili u toku, jednostrano proglasila, uz podršku zapadnih pokrovitelja, svoju „državnost”, nisu postojali nikakvi rizici za bezbednost kosovskih Albanaca. Zapravo obrnuto. Da se setimo brutalnih pogroma srpskog stanovništva Kosova i Metohije 2004. godine, stalnih akcija plašenja Srba na severu pokrajine i u enklavama južno od Ibra, kao i napada na pravoslavnu baštinu KiM, uključujući svetinje pod zaštitom Uneska. Diskriminacija pokrajinskih Srba, a faktički puzeće etničko čišćenje, nastavlja se do dan-danas. Između ostalog, Priština nije ni ispunila svoju obavezu da formira Zajednicu srpskih opština na Kosovu sa izvršnim ovlašćenjima.

Jasno je da zapadnoj „imperiji laži” nije stalo do objektivnih prilika: po mišljenju Vašingtona, međunarodnopravna načela, od prava na samoopredeljenje do principa teritorijalnog integriteta, važe samo kada to odgovara njegovim sebičnim konjunkturnim interesima. U slučaju Kosova hteli su da bace Srbiju na kolena. Pumpajući Ukrajinu naoružanjem, terajući režim u Kijevu da ratuje do poslednjeg Ukrajinca, uvodeći antiruske sankcije, žele da iscrpe, oslabe i rasparčaju Rusiju. Neće uspeti ni u jednom, niti u drugom!