Lebdi Dritan, lebdi i Milo

Šta je pevušio Milo Đukanović dok je slušao izveštaje sa promocije knjige tehničkog premijera vlade Crne Gore Dritana Abazovića? Dritanova promocija započela je pesmom „Zlatni dan” Bisere Veletanlić, jednom od najlepših balada jugoslovenske pop muzike. Dakle, u prepunoj Velikoj sali Muzičkog centra Crne Gore nije se guslalo, a mladi, najozbiljniji kandidat za novog vladara zemlje brda i primorja promovisao je svoje delo „Kritika globalne etike”.

Verovatno se predsednik Crne Gore, kome se od 2020. godine krnji vlast, ali ne toliko da je sasvim ostao bez nje, prisetio kultnog albuma beogradskog benda „Idoli” – „Odbrana i poslednji dani”. U tome bi bilo simbolike koja odslikava kako stanje u Crnoj Gori, tako i Milovo, mada je muzički ukus dvometraša narodnjački, ali sva autorska prava za Mitra Mirića i njegovu himnu „Ne može nam niko ništa”, odavno je zakupio Milorad Dodik.

I najverovatnije je da se u američkoj, ruskoj i britanskoj ambasadi pitaju, ponovo čitajući stare fajlove, kako li smo sve ovo smislili, kako je uopšte sve ovo započelo i kako će se završiti. Ključno je pitanje, hoće li naredne godine građani Crne Gore konačno reći Milu „baj, baj”, ili će opet zapevati refren „daj, daj”.

Ako postoji život posle života, mitropolit Amfilohije će, uz praštanje, najpre svima ostalima, a ponajmanje sebi, što je bila njegova suština i pored žestokih beseda kojima je bio sklon, u molitvama preispitivati svoju kombinatoriku, kojom je sklapao pobedničku većinu 2020. godine.

Od kraja avgusta, Abazović je tehnički premijer i kako sada stvari stoje, tako će i nastaviti, iako ga je srušio Đukanovićev DPS, posle međusobnog flerta zvanog manjinska vlada, sa gromoglasnom podrškom Vladimira Jokovića, predsednika SNP-a i nešto tišom Demokratskog fronta, sa izolovanim šefom demokrata Aleksom Bečićem, jednako ogorčenim kako na Dritana, tako i na Mila. Ko će se sada setiti Zdravka Krivokapića, Amfilohijevog aduta, koji je vodio prvu ekspertsku vladu, posle koje je usledila manjinska, a sada vlada tehnička?

Da li će Miodrag Lekić, kome je pobednička koalicija iz sezone 2020. pružila podršku za premijera, a Milo je taj predlog odbio, pokušavajući i da usput raspusti skupštinu, na šta je parlament odgovorio da će raspustiti njega, ipak sesti u fotelju predsednika vlade?

Ustavni sud je kompromitovan, kao i tajna služba, čiji agenti ne znaju zapravo za koga rade – isuviše je dugo to bio Milo – u zemlji sa dva zaraćena narko-klana, švercerima cigareta i vladajućom koalicijom koja se dve godine bori sama sa sobom i protiv Mila, pokušavajući da pronikne tajnu crnogorskog sedmog pečata – kako se vlada kada se osvoji vlast.

Dritan je potpisao temeljni ugovor sa SPC, što je bio razlog za njegov samo naizgled pad, jer on još sigurno lebdi u tehničkom mandatu, ali mladi Albanac iz Ulcinja, po opredeljenju građanista, tačno zna gde leži istinska moć i veoma brzo je organizovao višenedeljnu turneju po SAD. Na Univerzitetu Kolumbija, imao je pretpremijeru predstavljanja svoje knjige, ali je svakako najmanje zbog toga obilazio Ameriku. Kako Abazović izuzetno blagonaklono gleda na Otvoreni Balkan, projekat Aleksandra Vučića sa podrškom Amerikanaca o ekonomskoj saradnji krnje Jugoslavije – minus Hrvatska i Slovenija, plus Albanija – uz usvajanje Zakona o poreklu imovine i Zakona o popisu, ne čudi zašto se Dritanovo lebdeće stanje, koje se protivi svim zakonima političke gravitacije, nikako ne prekida.

Milo je isuviše iskusan da ne bi shvatio kako mu curi vreme. Na presto je seo još u vreme poslednjih dana Ronalda Regana i Eriha Honekera, njegovog tadašnjeg dalekog partijskog druga, koji je vladao Istočnom Nemačkom. Suština protesta, blokada i radikalizacije Dukljana koje je aktivirao, deo je Đukanovićevih manevara da destabilizuje Abazovića, uz pokušaj njegove kriminalizacije, naročito posle hapšenja Radeta Miloševića, funkcionera Dritanove URE i direktora Uprave carina i prihoda, osumnjičenog za državni šverc cigareta.

Abazović je odmah rekao da nema povlašćenih, ni po babu, ni po stričevima, da ima poverenja u reformisano državno tužilaštvo, ali kao da je znao šta mu se sprema, pa je nedavno objavio da izvesna poslovna ekipa pokušava da ga ubije, a među njima je označio glavnog organizatora šverca cigareta, šefa „kavačkog” klana sa imidžom crnogorskog Legije.

Nije uzalud Milan Knežević, jedan od lidera Demokratskog fronta, uzgred veoma duhovit tip, izjavio da se ne čudi zašto psihijatri masovno napuštaju Crnu Goru. Knežević je donekle u pravu, osim da frojdovci sami legnu na kauč, pokušavajući da samospoznajom proniknu uzroke političke krize i nadrealne stvarnosti u Crnoj Gori. Jer, ona se odvija nevidljivo, van domašaja običnih ljudi, u stratosferi velikih poslova.

Bilo bi glupo poverovati da pojam „nedovršene demokratije” može objasniti političke igre u Montenegru, sa čim bi se danas složili i Perikle i Tukidid.

Kombinacije u Crnoj Gori nisu samo protivrečnosti s kojima se demokratija univerzalno susreće u realnom životu, koliko nose pečat posebnosti kulturoloških, karakternih i ideoloških razlika, toliko naraslih i podsticanih da je njena politička svakodnevica postala radikalni svet života različitosti, sa toliko nepomirljivosti i manjka za meru. Ideja o kompromisu smatra se kao znak slabosti, kukavičluka i izdaje. Današnje stanje je ravnoteža nemoći, po kojoj niko nije dovoljno jak da bi mogao bez drugoga, a sa drugim bi pristao da bude jedino ako je on glavni. Stari običaj u Crnogoraca!

Kako će se rešiti pat-pozicija u Montenegru? Za manje od mesec dana, predsednica Skupštine može da raspiše izbore za predsednika države. To bi značilo da se već krajem marta ili početkom aprila mogu održati predsednički izbori. Može li tada da se čuje: Baj, baj, Milo, i ko je ta junačina koja bi mogla da pobedi Mila Đukanovića u prvom krugu? Većina u vladajućoj koaliciji veruje da bi to mogao da bude upravo Miodrag Lekić.

U takvom scenariju i dalje opstaje Dritanova vlada. Demokratski front, međutim, želi odmah novu vladu, jer tako prvi put dobijaju šansu da konačno imaju svoje ministre. Ali, ako opstane Dritanov tehnički kabinet, onda DF ulazi u vladu ili rekonstrukcijom Dritanove, ili posle novih izbora. Obe opcije su moguće i oko toga se pregovara.

Milo će razmišljati da li može da ipak dobije izbore, ali ga svakako misli odvlače i na to kakva će mu biti sudbina ako bude poražen. Na drugoj strani odvija se borba za uticaj – da li je svrsishodnije da Dritan sačuva moć do izbora kao tehnički premijer ili da Lekić u međuvremenu preuzme vladu i da u nju uđu svi pobednici iz 2020. godine. Tako bi DF konačno ušao u vladu i nakon toga verovatno bio jači nego ikada.

Trenutno se pravi završni račun: da li da se Lekić ipak kandiduje za predsednika, kako bi eventualno pobedio Mila i time se Đukanović i formalno razvlastio.

Postoji, ipak, jedna sitnica, dok Crnogorci gledaju čudo neviđeno – lebdi i Dritan, lebdi i Milo. Đukanović jeste na silaznoj putanji, ali je i u slobodnom padu, nonšalantno skinuo dve vlade za dve godine. Previše dugo vlada da bi još vladao, ali je previše iskusan da bi se olako lišio Lovćena. I on i svi ostali znaju zašto!