Autogolovi su odredili moj život

Život nam uvek i neponovljivo vraća ono što drugima dajemo. Novac se zaradi i potroši. Moć se stekne i još lakše izgubi, baš kao i slava koja obično kratko traje. Zato svaki čovek i pokušava da ostavi trag o sopstvenom postojanju u vremenu koje se sve više ubrzava. Oni koji idu najkraćim putem znaju da je to put u skladu sa prirodom. To načelo svakog sportistu, posebno onog koji teži najvišim dometima, oslobađa tegoba od svake proračunatosti. Kada je u ono srećno fudbalsko vreme krenuo iz svog rodnog sela Ilićeva put Beograda, a ubrzo i u jedan od najlepših evropskih gradova, Predrag Spasić bukvalno je preko noći doživeo fudbalsku slavu koju je mogao samo da sanja! Ubrzo je postao ponos grada, miljenih širokih sportskih masa, primer i putokaz da je u životu i fudbalu sve moguće. U kraljevski klub prešao je zahvaljujući tadašnjem predsedniku čuvenom Ramonu Mendozi, koji ga je nakon Mundijala u Italiji u redovima svoga kluba želeo po svaku cenu.

Predrag je za kratko vreme osetio obe strane sportskog života. Danas živi skromno, daleko od nekadašnje raskoši, pošto je u životu pravio velike greške. U ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” nekadašnji fudbaler Real Madrida iskreno je govorio  o usponima i padovima, o porocima.. Ipak, zahvaljujući dobrim i plemenitim ljudima ovaj mirni čovek polako se vraća na stari i željeni fudbalski kolosek...

Sam vaš fudbalski početak, kao igrača iz malog sela i još manjeg kluba, nije nagoveštavao karijeru kao u bajci?

U mom rodnom Ilićevu počeo sam da treniram u lokalnom klubu Srbija. U petnaestoj godini debitovao sam za prvi tim, da bih dve godine kasnije prešao u Radnički. Iako sam u to vreme radio kao običan radnik u vojnoj industriji, firma mi je dala punu slobodu da idem na treninge. Ubrzo je stigao i poziv iz Beograda, iz Partizana koji je tada vodio čuveni Fahrudin Jusufi. Posle jedne prijateljske utrakmice, na kojoj sam ostavio odličan utisak, trener Jusufi je dao zeleno svetlo čelnicima kluba da me dovedu.

Kako je izgledao dolazak u novu sportsku sredinu?

U međuvremenu, pre nego što sam potpisao za „crno-bele” bio sam i amaterski reprezentativac, jedan meč sam odigrao i za olimpijsku selekciju Jugoslavije. Partizan je tada imao sjajan tim sa Milkom Đurovskim, Vokrijem, Vučićevićem, Đukićem, Stevanovićem, Petrićem, Stanojkovićem... U početku nije išlo onako kako smo želeli, pa je ubrzo trener Jusufi napustio klupu Partizana. Na njegovo mesto došao je Moca Vukotić, a posle njega Ivan Golac koji je gajio napadački stil igre. Te dve godine u Partizanu su mi nekako brzo prošle...

U Italiji je 1990. godine održano Svetsko prvenstvo na kome se naša selekcija plasirala na peto mesto. Vaše dobre igre nisu promakle ni najvećem klubu na svetu?

Kod selektora Osima odigrao sam svih pet utakmica na šampionatu. Ostavio sam dobar utisak, kao i čitava ekipa. Posle  Mundijala sa suprugom Zoricom otišao sam na zasluženi odmor u Crnu Goru. Ali, to je trajalo veoma kratko, jer sam se brzo, nakon poziva iz kluba, hitno vratio u Beograd kako bi se javio generalnom sekretaru Žarku Zečeviću. Nikada neću zaboraviti trenutak kada ulazim u Zečevićevu kancelariju i on mi saopštava da je veliki Real zainteresovan da me angažuje. Bio sam u šoku! Sutradan smo zajedno otišli u Madrid kod predsednika Mendoze, dogovor je pao za pet minuta.

Kako je izgledao povratak u Kragujevac kad ste već potpisali za najbolji tim na svetu?

Po povratku iz Madrida nisam izlazio iz kuće. Morao sam negde da se sklonim, praktično sam se krio sve do odlaska u Španiju na prve pripreme. Mnogi moji sugrađani su mislili da sam još prilikom potpisivanja uzeo velike pare. U selu su mislili su da je glavni posao završio Miljan Miljanić. Ali nije bilo tako, jer je u svemu tome predsednik Mendoza bio ključni čovek. Svideo sam mu se, posebno u meču sa Španijom kada sam uspeo da neutrališem učinak Salinasa, do tada njihovog najboljeg napadača.

I dečak sa sela je otputovao u Madrid, na prve treninge.

Real je tada sa klupe predvodio čuveni Džon Tošak, a beše tu sjajna generacija fudbalera, poput Ćenda, Jera, Tembilja, Mičela, Butragenja, Huga Sančeza, Hadžija. Bio je to tim sa velikim fudbalskim zvezdama koje su pre mog dolaska čak pet godina uzastopno i neprikosnoveno vladale u Primeri. Nažalost, tu sezonu, kada sam obukao dres Reala, loše smo počeli. Ubrzo je smenjen trener Tošak, a došao je čuveni Di Stefano kome je pomoćnik bio takođe čuveni Kamačo...

Jedna utakmica, i to sa najvećim i rivalom, ostaće vam u posebnom sećanju?

Čekao nas je veliki španski derbi na ,,Nou kampu”. U tom meču sa Barselonom dogodio mi se najveći mogući peh za jednog odbrambenog igrača. Postigao sam autogol što mi niko u klubu nikada nije oprostio. Nakon toga doživljavao sam brojne neprijatnosti od navijača. Znao sam da je moja karijera u Realu od tog trenutka zapečaćena. Do kraja sam igrao mnogo bolje, Radomir Antić mi je davao šansu u svakoj utakmici, ali ništa više nije moglo da promeni odluku koju su čelnici kluba doneli pod pritiskom navijača. Potom sam otišao u Osasunu gde sam ostao tri pune godine, pa u Atletiko iz Marbelje.

Po okončanju karijere tek nastaju muke sa kojima se i danas borite?

Bio sam situiran. Imao sam stanove u Kragujevcu, Beogradu. Ali, povratak u rodni grad ispostavio se kao moja najveća moguća greška. Mala sredina me je prosto „progutala”. Nisam uspeo da se snađem, počeo sam da se ponašam na način koji iskreno ne liči na mene, pokrenuo sam seriju „autogolova”. Izvesnu svotu, a to nije bio baš mali novac, uložio sam u biznis. Ali, jednostavno, nisam ja bio čovek za to. Potom sam, pokušavajući da vratim taj izgubljeni novac, dotakao nekih drugih poroka, kocke, pića. Bio sam okružen lošim ljudima. Period od 1999. do 2012. godine bio je najgori mogući u mom životu. Tada sam izgubio sve što sam stekao tokom igračke karijere. Ne samo materijalna dobra, već i porodicu koja je trpela moje gluposti. Na kraju, razišao sam se i sa suprugom sa kojom sam danas u veoma dobrim odnosima. Imam tu sreću da su mi deca veoma dobra. Sin Igor završava ekonomiju, ćerka Jelena je diplomirani pravnik. Oni su mi, uz moje roditelje, bili najveći oslonac u borbi da se vratim na stari kolosek života.

Kako ste pregrmeli taj najteži period života?

Sa porocima sam se morao da borim iz dana u dan, ali verovao sam da mogu da pobedim. U tome su mi pomogli dobri ljudi, najpre moj brat, kasnije i psihijatar doktorka Biljana Jevremović. Upao sam u tešku depresiju. Brat je nastojao da me polako uključi u društveni život, da mi vrati energiju koja me je oduvek krasila. Pomagao mi je i materijalno. Na kraju, uz podršku najbližih, uspeo sam da se izvučem iz svega toga. Kako bih mogao da preživim ubrzo sam počeo da radim u jednom magacinu gde sam i danas zaposlen.

Za vaše životne probleme, sa kojima se i dalje nosite, čulo se čak i u Španiji?

Jednog dana pozvao mi je novinar španskog „Asa”, zamolio me je za intervju. Pristao sam, jer sam u Španiji doživeo mnogo lepih trenutaka. Izneo sam mu moje probleme. Tada sam bio zaista u nezavidnoj situaciji, u svakom pogledu, posebno u finansijskom, jer je teško živeti od minimalca. Po objavljivanju intervjua, pozvao me je moj stari fudbalski prijatelj i saigrač u Realu, čuveni Emilio Butragenjo. Razgovor je trajao dugo, probudio je je u meni izvesnu pošto je Real najveći klub na svetu. Njihova reč ima težinu...

Kada to kažete na šta konkretno mislite?

Ne stidim se da kažem da od Reala očekujem finanijsku pomoć. Butragenjo se posle našeg razgovora čuo sa Zoranom Vekićem, dugogodišnjim fudbalskim agentom u Španiji, koji je u tu zemlju doveo najveće igrače sa ovih prostora, zatim je kontaktiran gospodin Sreten Nikolić, njegov veliki prijatelj koji me je nedavno posetio u Kragujevcu. Razgovor je bio veoma iskren i prijateljski. Stekao sam utisak da će klub učiniti sve da mi pomogne. Sada je taj proces krenuo i očekujem potvrdan odgovor. Jer, Real je klub koji brine o svojim igračima.