Novogodišnja noć

„Slavite završetke – jer oni prethode novim počecima.”  (J. L. Huie)

Novogodišnje slavlje je „snimak” koji traje nekoliko sati – u glavi ili fotografski, odnosno kamerom – koji postaje buduća uspomena. Trag da smo i tada bili živi, zdravi i čili, u svom najraskošnijem, elitnom izdanjuČesto priželjkujemo da nam se dogodi nešto novo, kao da se podrazumeva da je bolje od dotadašnjeg, postojećeg, „starog”.  Da bude drugačije – u rangu lepog, svežeg, čistog. Baš poput novorođenčeta, tog neuporedivog, najdragocenijeg dara (od) prirode, boga. Od blagoslovene žene. Sanja se suncem obasjano novo jutro, nova muza, motiv, planira se „novi život”, drastični zaokret sopstvenog ponašanja. Kao u pripovetki „Prvi put s ocem na jutrenje” Laze K. Lazarevića. A mnogima bi isceljujuće došla i okrepljujuća nova dijagnoza, povoljan medicinski nalaz, konačno ozdravljenje, kao i novi stan, dobitak na lutriji, novi automobil, putovanje, novi posao, dodatna zarada (a da se tom prilikom ipak baš i ne radi previše!), dakako novi poslovni ili drugi uspeh na privatnom planu, naučno otkriće, novo umetničko delo, značajna filmska (pozorišna) uloga, nagrada, pa i nova garderoba, nakit ili sličan vredan poklon.... Tô novo, „do tada neviđeno”, svetlije, inicijalno posebno mentalno vezujemo za novogodišnju noć, kao prag preko kojeg se zakoračuje u sledeću, fantazmagorično rajsku godinu. Obećavajuću, nepohabanu, kako bismo je baš mi – za nas i nama bliske u prvome redu – doživeli i oblikovali uspešnije od prethodne.

Zanimljivosti radi, podsećam da kineska lunarna nova godina traje 15 dana i počinje po tamošnjem kalendaru s pojavljivanjem mladog meseca, između 21. januara i 12. februara. Taj najduži tradicionalni azijski prolećni festival naziva se i „praznik crvenih papirnih svetiljki”.

No, bilo s kojim datumom da Nova godina nastupa, nije ključno da li su posredi organizovane manifestacije vedrog duha ili do okupljanja množine ljudi tim povodom dolazi spontano. Bilo da su javnog ili privatnog karaktera, nesumnjivo je da se, u većoj ili manjoj meri, proslava Nove godine razlikuje od drugih praznika, rođendana ili verskih događaja, kućnih okupljanja i obeležavanja značajnih datuma. Ona je osobena – po cilju, značenju, očekivanjima.

Te jedinstvene noći popuštaju mnoge stege, veseli se, igra besomučno, bilo uz  „živu” muziku – u zatvorenom ili na otvorenom prostoru – bilo uz prigodan, razgaljujući, naročito spremljen novogodišnji televizijski i radio-program. Ili na drugi način, propraćen odgovarajućim simbolima: pojačana, raznobojna gradska rasveta, novogodišnje sijajuće okićene jelke, dolazak mitskog Deda Mraza – u kočijama ili pešice – sa poklonima za decu i drugo. O obilnom jelu i piću, uz raznovrsna pucanja i vatromet, da i ne govorim.

Šta je suština iščekivanja „početnog sekunda” prvog januara i toka celine novogodišnje vreve? Uzgred, nije posredi noć „između” 31. 12. jedne i 1. 1. nadolazeće godine, nego vreme koja neprekinuto zahvata oba ta dana, povezuje ih, a u ponoć i formalno razdvaja. Vreme zabave i zaglušujućih, pozitivnih emocija. Odmora od rutine koja melje, opuštanja, „ludovanja”. No i svojevrsno suočavanje sa sobom i sopstvenom okolinom, sa društvenim miljeom i periodom koji kalendarski ističe. A na njega se bez predaha nadovezuje novo, koliko-toliko drugačije razdoblje. Nepredvidivo po meandrima i sadržini. Pa šta je zapravo srž novogodišnje noći, izričito ili prećutno? Šta je njen smisao?

 Možda latentni strah od smrti s pritajenom senkom molitve za umišljenu besmrtnost koju će nam, tešimo se zaludno i uzaludno, nagovestiti novogodišnja groznica? Ali i tâ sledeća dvanaestomesečna životna epizoda i sâma će u dogledno vreme „ostariti” i proći!  Da li nam se te nominalno najsjajnije i najčarobnije noći pomalja nova šansa? Verujuća sreća kojom se preventivno naoružavamo? Novi začetak, čega? Samo površni novum, a zapravo produžetak gotovo svega pređašnjeg, kakvo god da je bilo? Podvlačenje crte, raskid sa onim lošim što nam se desilo u godini na izmaku? Preporod, okretanje sledećeg, plodonosnijeg lista, maltene u roku od par minuta, časova? Talas dodatnih zavaravanja, razočaranja? Prilika za pamćenje ili za zaborav? „Svaka nova sezona raste iz ostataka prošlosti. To je ključ promene a promena je temeljni zakon”. (H. Borland)

Novogodišnja noć može učvrstiti, stabilizovati, pojačati – ali i negativno ogoleti – poljuljane partnerske, porodične, prijateljske, drugarske odnose. Kadra je iznedriti originalne misli i ideje, zaricanja, zanimljiva poznanstva, čak i obećavajuću naklonost, lepršavu u svom magičnom zametku. „Idila, međutim, po definiciji postaje idila tek kada se okonča”. (Dž. Barns, „Šum vremena”)

Novogodišnje slavlje je, isto tako, „snimak” koji traje nekoliko sati – u glavi ili fotografski, odnosno kamerom – koji postaje buduća uspomena. Trag da smo i tada bili živi, zdravi i čili, u svom najraskošnijem, elitnom izdanju. Novogodišnja noć je naš privremeno „zaustavljeni” isečak života, stvarno ili lažno razmeđe, za neke i čulna i umna sudbinska prekretnica. Da, „želimo istinu, a u sebi nalazimo samo neizvesnost”. (B. Paskal)

Međutim, ne zaboravljamo ni one koje nova godina zatiče na poslu, kao i one koji nemaju razloga za radost – u mukloj samoći, odnosno tegobnoj usamljenosti, bolesti, bedi ili nekom tragičnom gubitku. Imajmo u vidu i zakatančena lica, tehnički ili figurativno, kao i ljude u plamenu rata s „glavom u torbi”.... I sve druge nesrećnike kojima nedostaje volje i snage da izgovore čak i onu patetičnu floskulu „samo da ne bude gore”.

Bilo bi nasušno da smena dvaju godina mnogima od nas, bar kada se svetla „novogodišnje pozornice” pogase – ako ne već u momentima prisnih čestitki – podari i nešto dublje i dugotrajnije: preispitivanje, (samo)kritičku notu i održive podsticaje. Da se uloži individualni i kolektivni napor da se živi spokojnije, mirnije, bezbrižnije, prijatnije, slobodnije i bogatije, i duhovno i materijalno. Sa što manje laži i obmana a više ljubavi, pravde, morala i znanja, dobrog ukusa i pristojnosti. S manje pohlepe, sujete i zlobe. Zadovoljnije i optimističnije, a opet ne u pustim oblacima neobjektivnosti. Solidarnije, tolerantnije, doslednije, ali i odlučnije u ostvarivanju pojedinačnih, porodičnih, ličnih, privatnih i poslovnih, a naročito plemenitih, legitimnih društvenih ciljeva.

„Svaki trenutak je novi početak” (T. S. Eliot). I stoga neću na ivici jednog decembarskog kraja i predstojećeg kraja jednog januarskog uzleta ostati na onoj, maltene već izlizanoj poruci: „Srećna nova!” Dodaću: neka 2023. godina svima nama bude (i) trezvenija, pametnija i – svekoliko zdravija!!

 „Želim Vam da vas ne boli ono što Vas je bolelo, a da Vas voli ono što vas nije volelo.” (Duško Radović)

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista