Šampanjac uz „Tajnu Crne ruke”

Živeli smo u zemlji čuda (a i još ne izlazimo iz vremena čuda). Jer, ko bi normalan, u vreme kada su često bile višečasovne restrikcije struje, odlučio da pripremi pozorišnu premijeru, kojom se ušlo u Novu, 1984 godinu. Jedino, Ljubiša Ristić sa svojim KPGT-om.

Tada je pola strane oglasa o najavi predstave u „Politici” koštalo 5,5 miliona dinara, a najskuplja ulaznica u Centru Sava 70.000 dinara (podaci iz knjige Rade Đuričin „Dnevnik jedne glumice”). Reditelj Ristić je za samo mesec dana s Purišom Đorđevićem uobličio spektakl-mjuzikl „Tajna Crne ruke”. Doduše, taj rolerkoster spremala je i „banda” vrhunskih umetnika, kako im se od milja obraćao reditelj, umetnika od Ljube Tadića, Radka Poliča, Tanje Bošković, Rade Đuričin, Mirjane Karanović, Snežane Nikšić, Dare Džokić, Inge Apelt, Sonje Knežević, Draga Čumića Čume, Svetozara Cvetkovića, Branislava Lečića, primabalerine Ivanke Lukateli, Nade Kokotović, koreografa, kompozitora Davora Roka, kostimografa Bjanke Adžić Ursulov. Oko pedesetak izvođača i učesnika.

Od 21 sat, te 1983, u prepunom Centru Sava igrali su dva i po sata bez pauze. Glumili, pevali, igrali u predstavi epohe. Svi su, osim Ljube Tadića u ulozi Nikole Pašića, imali po nekoliko uloga. Tanja Bošković je bila Draga Mašin, Radko Polič njen muž kralj Aleksandar Obrenović, ali i nadvojvoda Franc Ferdinand. Danas se te predstave i novogodišnje noći, kaže Tanja Bošković, seća „kao da je bilo juče”. Imala je dečka na Novom Beogradu kod koga je bio doček i koji je uslovio da moraju da stignu pre ponoći, inače im neće otvoriti vrata!

– Čim se završila predstava, u petnaest do dvanaest, ne skidajući kostim od crnog najlona, bukvalno od kese za đubre, samo s prorezima za glavu i ruke, u zlatnim čizmicama, sa ogrnutim kaputom, bez daha sam uletela u auto kolege Gojka Baletića i Nade. Vozio je sumanuto i uspeli smo da stignemo pet minuta pre ponoći! Bila je to moja najuzbudljivija novogodišnja noć – seća se, uz svoj zarazni smeh, i dalje lepa, velika glumica Tanja Bošković.

O pripremi predstave svedoči Rada Đuričin, u jedinstvenoj knjizi, dokumentu koji se čita kao najuzbudljiviji roman. Ako postoji sistem Stanislavski, onda bi glumci morali ovaj „Dnevnik jedne glumice” o nastajanju predstave „Tajna Crne ruke” da prouče kao – metod reditelja Ristića! Glumica je istovremeno učila tekstove, songove, koreografiju Nade Kokotović, I pomno, bez greške sve beležila. Sve s brojnim anegdotama. Knjiga je objavljena u nezavisnom izdanju Slobodana Mašića, u vreme bombardovanja, 1999. „Drago mi je da sam uspela da doturim knjigu svim pozorišnim kućama”, priča mi ovih dana popularna glumica koja je razgovarala s Purišom Đorđevićem veče pre nego što će on preminuti.

– Slučaj ili sudbina je htela da je u sobi iznad moje u domu u Višnjičkoj banji kratko boravio i Puriša Đorđević. Bila sam kod njega noć pre nego je otišao, pričali smo, doduše, nisam ga baš sve razumela, na kraju sam ga zagrlila i rekla: „Purke, vidimo se sutra!” Sutradan, 23. novembra u 13 sati, rekli su mi, sedeo je u fotelji i napustio ovaj svet. Tako mirno – kaže Rada Đuričin.

Te, 1983. godine bila sam na premijeri „Tajne Crne ruke”, stigla sam nešto pre 21 sat, Ljuša je još menjao mizanscen. Do samog početka predstave, sa furioznim karnevalom. To se pamti, kao i kraj kada na scenu izvodi belog bika Apisa, u koga „streljački stroj” ispaljuje hitac, u prisustvu „ožalošćenih” učesnika predstave. Na vratu belog, kaširanog bika, pojavljuje se mlaz crvene krvi, i to je bio – kraj! Nezaboravno, ovacije.

Rada beleži da Ljubiša nije gledao premijeru, videla ga je u trenutku, kako iza scene sedi sam, lica potamnelog od umora s dubokim podočnjacima, zagledan u jednu tačku.

„U garderobi vrištimo, skačemo, grlimo se i ljubimo”, zapisala je. A onda se oporavljeni reditelj obraća svima: „Samo da znate, bando, reprize će biti kraće za 25 minuta… a kad se Nada Kokotović i ja vratimo (putovali su već 9. januara u Australiju da rade novu predstavu) još ćemo neke stvari skratiti i doterati.” Svi su slavili uspeh i Novu, 1984. godinu uz šampanjac, u velikom foajeu Sava centra! Tanja je bila sa svojim dečkom!

Sledeće godine, ponovo u Sava centru i ponovo za doček Nove godine, reditelj Ljubiša Ristić je postavio „Karminu buranu”, muzički spektakl sa čak 350 izvođača na sceni, sa tri hora i sa – Koljom Čajkanovićem, neprevaziđenim simultanim prevodiocem, kao jednim od solista!

Pitam, šta bi izabrao za doček Nove, 2023, a Ristić mi odgovara:

– Pa već sam postavio tri predstave! Dvadeset devetog decembra „Germaniju, smrt u Berlinu” Hajnera Milera, 30. „Don Huana” Petera Handkea, a 31. decembra igraćemo premijerno Čehovljeve „Tri sestre” u novom prostoru „Šećerane”.

Četiri decenije od „Tajne Crne ruke”, Ljubiša Ristić se ne predaje. Lojalan svom KPGT-u. Naravno i svojoj publici, njegovim vršnjacima, svedocima nastajanja tog multikulturnog, jedinstvenog teatra koji je igrao po celoj Evropi, u Njujorku kod La Mame i u Australiji. Ali, tu su i neki novi klinci, na uvek punim predstavama u „Šećerani”.